Пише: Данијел Цвјетићанин

 

На вест да ће од јануара 2010. године Србија бити уврштена у Белу шенгенску листу, у јавности се распламсала дискусија о опасностима одласка талентованих и добро образованих девојака и младића из Србије. Истина, Европска унија се ефикасно заштитила од слободног међународног протока радне снаге, али то не значи да образовани и обучени стручњаци, привучени бољим условима рада и вишим платама, неће, привремено или заувек, потражити посао у пребогатим земљама ЕУ. Да ли ово представља проблем за наш развој?

Представници Владе и политичких странака пред ТВ камерама забринуто врте главама, ликујући (у себи) што се, макар једним делом, решава проблем незапослености, а уз то се обезбеђују годишњи девизни приливи (трансфери од наших „привремено“ запослених радника) много већи од износа страних директних инвестиција. Медији спинују илузије да би допринос оних који одлазе могао бити исти и у Србији. Као да су они криви што се споро развијамо, а не ми, који смо допустили да се формира амбијент банана-државе у којој није могуће ништа, зато што је могуће све (кад треба).

Познато је да здрав привредни амбијент (владавина права, сигурност уговора и својине, просторни ред) привлачи капитал (финансијски, али и људски!) и да земље које створе такав амбијент могу рачунати на предузимљивост, стручност и капитал не само својих, него и иностраних држављана. Обрнуто је са земљама, сличним Србији, које инсистирају на моделима ослоњеним на широку интервенцију државе у привреди и корупцију, као природну последицу државног интервенционизма и страначке свемоћи.

Опширније у штампаном издању