Увек смо желели да направимо нешто ново, кажу Добрила и Ранко, власници фирми „Верде Веро“ и „Јуро Фунго“

Закатанчени погони и бањски капацитети, препознатљива је слика која се ових дана из Куршумлије пласира у медијима. Ипак, овде није све тако суморно. У првом реду, ту је Ђавоља варош, вероватно најпрофитабилније овдашње „предузеће“. Ово чудо природе дневно посети и до петсто домаћих и страних знатижељника, плаћајући улаз 250 динара. Једна од светлих тачака, која је и била разлог нашег доласка у ову неразвијену средину, јесу и породичне фирме супружника Ранка и Добриле Бићанин. Он је власник фирме „Јуро Фунго“ за прераду и извоз печурака, а она је пре неколико месеци основала фирму „Верде Веро“ за производњу смрзнутог теста и домаћег ајвара са печуркама.

И док се Ранко шумским печуркама бави скоро читавог живота, Добрила је 22 године радила као учитељица, а онда је одлучила да остави дневник и уплови у воде бизниса. Уз подршку супруга и стечено искуство поред њега, није јој било тешко то да учини. Једино се на почетку двоумила који посао да започне. Размишљала је да прави колаче, али, каже, тржиште није баш сигурно, односно, посао није сигуран.

– Пола наших продавница нема фрижидере, заправо, имају апарате који се само зову фрижидери. За ту врсту робе потребна је константна температура, не смеју колачи да се чувају на петнаест, већ на пет степени. Десило би се да у продавницу однесете колаче и они пропадну после два дана, а рок им је седам дана. И после је крив произвођач! Због тога сам одлучила да кренем са производњом смрзнутог теста, јер смо већ имали коморе за замрзавање. Увек сам хтела да направим нешто ново, па сам се одлучила да правим тесто са печуркама. Пошто је прошла година била најгора када је реч о шумским печуркама, а имали смо око пет-шест тона смрзнуте паприке, решим да истовремено кренем и са производњом ајвара са печуркама, прича за Економетар Добрила.

Опширније у штампаном издању