У Србији је завладало економско рентијерство – огромна зарада без икаквог рада. Имамо 400.000 производних радника и стотине хиљада у сивој економији, који раде за 100-200 евра месечно. Изгубили смо економске критеријуме успешности нечијег рада, а завладао је принцип: зашто бих радио ако се на много лакше начине може добити много више

– У водећим светским економијама назиру се сигнали опоравка услед изобилне помоћи држава, и то може значити раст тражње за нашим производима. С друге стране, бреме од 20 милијарди евра дугова предузећа деловаће ограничавајуће на опоравак јер прети опасност од колапса ликвидности и затварања фирми. Дакле, очекују нас позитивни спољни стимуланси при суморним домаћим ограничењима. Ипак, највероватније ће доћи до благог пораста БДП-а. Он може бити базиран на опоравку оног дела домаће индустрије који може да извози. Раст извоза гвожђа и челика, обојених метала, прехрамбене индустрије, могу нас увести у позитивне међугодишње стопе у првој половини идуће године јер је у првом полугођу 2009. извоз прве две поменуте групе био готово заустављен. А то опет значи да дубина пада БДП-а у овој години предодређује благи опоравак, а не истинска позитивна кретања – оцењује у интервјуу за Економетар економиста Мирослав Здравковић, уредник портала Економија.

• Када се може очекивати неки видљивији опоравак домаће економије и самим тим и побољшање стандарда?

– Када Србија привуче неколико великих мултинационалних компанија да из ње извозе на друга тржишта. Из ЕУ, САД, Кине, Индије... Већина досадашњих инвестиција била је усмерена на куповину локалних монопола (фабрике дувана, цементаре, телекомуникације...), а ретки су примери извозно оријентисаних инвестиција попут УС Стила и Горења.

До тада ћемо животарити и преживљавати уз катастрофалне демографске статистике које показују да се велики део становништва слива у Београд и Нови Сад, док остали делови Србије биолошки одумиру.

Опширније у штампаном издању