Пише: Данијел Цвјетићанин

Прошлог месеца појавила се вест да није успео покушај Милета Јерковића да отме две зграде од РГП „Врдник“, које је незаконито продао у тренутку када је Агенција за приватизацију раскинула уговор о аукцијској продаји. Радници овог колектива (њих 47) стражарили су испред предузећа, како би зауставили Јерковића или представнике фирме „Шешо“ да уђу у две старе зграде, које је Јерковић продао, иако на то није имао право.

Сама по себи, вест не би била необична. Још једна неуспела приватизација, па шта?! Већина економиста, ионако, јасно види да наш дефектни модел приватизације производи (често) дефектне резултате. Али ова вест драматично упозорава на други, важнији проблем – слабост правног поретка у Србији и готово никакву заштиту својине (и имовине), која се силом може преузимати, или се мора бранити снагом сопствених мишића. За то време, полиција и судови, изгледа, имају друга, много паметнија посла.

На стручним скуповима економиста и привредника многи указују на висок ризик пословања, нарочито малог бизниса. Плаћања уговорених обавеза касне преко сваке разумне границе, а неки купци (не баш мали број) багателишу обавезу да купљену робу плате, него своје повериоце цинично саветују да покрену судске парнице, а знају да такве парнице трају годинама, а евентуално извршење донетих пресуда – још толико. У међувремену, несавесни купци могу да ликвидирају своје фирме, оснују друге, које отварају низ нових дугова. Судска и извршна власт потпуно су немоћне пред овом врстом „предузимљивости“, осим специјалних случајева, када добију сигнал (са важног места) да поступе мимо обичаја – и буду ефикасни. Могло би се рећи да се промет у Србији одвија захваљујући искључиво моралу и међусобној солидарности привредника. Наравно, увек се јављају „несавесни појединци“, који покрећу ланце неликвидности, онемогућавајући и друге да изврше своје финансијске обавезе.

Опширније у штампаном издању