Пише: Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Економски аналитичари могли би да користе, за садашњи тренутак нашег привредног живота, познати (оптимистички) одговор: „никад боље!“ Заиста, пошто је Србија задужена до мере која је превазишла моћ отплаћивања будућих рата, пошто је (неуспешно) продата главнина привредних ресурса, док држава, привреда и понеки грађани још увек весело пливају у поплави девизних кредита (о којима нико не мисли да их треба враћати), главни напор се улаже у тражењу одговора на питање – како потрошити, или макар стерилисати, толики новац из иностранства? А ту наши млађани лидери имају и те како добрих идеја.

Скоро идиличну слику, у тренутку када руководство Србије „јасно“ види „излаз“ из економске кризе, кваре социјалне напетости које стварају синдикати и радни колективи – из политикантских разлога, само зато што не примају плате од послодаваца са којима су се државни експерти лако договорили о ценама и обавезама. А извесно је да ће до 2101. године Влада изаћи и са детаљним извештајем о резултатима приватизације („Сто година самоће“).

С друге стране, јавност се уплашила полемике око одбране девизног курса, између извршне и монетарне власти. Очигледно је то само симулирана свађа чланова исте дружине, која је привреду Србије довела међу најмање конкурентне земље, а при том успела и да успостави социјалне разлике (и напетости) о којима могу само да сањају латиноамерички популисти и диктатори. Нико од њих није био забринут у годинама застрашујућих дефицита у робној размени са иностранством. Није било ни полемика, пошто је „поплава благостања“, која се видела голим оком у шопинг моловима, обезбеђивала лепе профите иностраним извозницима, српским увозницима, као и добре изборне резултате њиховим домаћим фаворитима на политичкој позорници.

Опширније у штампаном издању