Пише: Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум"

Распрострањено је мишљење да је необуздана похлепа на Волстриту главни узрок дубоке кризе која је захватила светску привреду у последње две године. С друге стрaне, глад за профитом се, у земљама у транзицији, истиче као основни мотор привредног развоја. Себичност је мотив по коме се тржишна, капиталистичка привреда разликује од колективистичке економије социјализма. Многи аналитичари, код нас и у свету, дубоко су се замислили над овом особином људског карактера, која има огроман значај за привредни просперитет.

Изгледа као да српско јавно мнење не мора да брине да ће прекомерна себичност изазвати поремећаје или кризу у економији. Наша привреда је под будним оком политичких странака и државне интервенције, а познато је да политичари у Србији свој ауторитет граде на несебичном жртвовању за најшире интересе народа. Да ли сте икада слушали лидера или функционера неке политичке странке да се није гласно, чак сувише гласно, одрицао личних користи и са поучно подигнутим гласом захтевао да и други окрену леђа уским личним или страначким интересима? Можда су се, у полуосветљеним сепареима луксузних кафића (у власништву наркобосића), исти ти функционери слатко смејали сопственим речима – и још више онима који у њих верују?

Вероватно се питате како је, у неким земљама (мада тај број није импресиван), либерални капитализам, мотивисан глађу за профитом, успео да изгради механизме социјалне заштите? Морали бисте знати да себичност има различите манифестације, у зависности од услова у којима се јавља. У неким земљама грађани воде рачуна о чистоћи ходника и лифтова (у зградама у којима станују) – из уских, себичних, интереса (воле да им је лепо), а не из обзира према другима, као код нас. Исто тако, у неким земљама послодавци, из себичних интереса, оснивају или купују фирме и запошљавају своје суграђане (пазите: редовно им плаћају плате), зато што сматрају да без њих не би могли да створе профит. У Србији ово није случај. Фирме се купују најчешће због некретнина које поседују, или земљишта на којем се налазе. Власнички статус грађевинског земљишта нејасан је, па земљиште (најчешће) не улази у продајну цену фирме. Новом власнику остаје да разјури раднике, регулише власништво над земљом („испоштује“ надлежне страначке ауторитете на том подручју), а затим земљиште прода уз огромну зараду. Евентуални наставак пословања сматра се гестом несебичности (добротворна активност). Приметићете да сличне „трансакције“ нису дозвољене друштвеним предузећима, која и поред поседовања вредних некретнина, морају да таворе у глибу неликвидности, све док се не појави приватизациони „спасилац“. Ова асиметрија је један од важних извора транзиционих профита.

Опширније у штампаном издању