Moje su se prijateljice tome smejale. Ali ja mislim mrtvo ozbiljno. Jeste da se ljutim kad se meni, novinarki, neki direktor ne javi iz prve, ali kad bih sama, kojim slučajem, postala direktor ne bih se javljala – nikom. Jedan mi aktivni političar koji to mora da zna, s pravom kaže da je naš narod iz nekog bivšeg perioda u ovaj život dovukao neverovatnu naviku da vezu traži i tamo gde mu uopšte nije potrebna. Zlu ne trebalo. I da pokaže da vezu IMA. A ko vam za završavanje svakodnevnih poslova može biti bolja veza od školskog druga koji se uspeo do mesta direktora, recimo, gradske bolnice, ili daljeg rođaka koji stoluje lokalnom filijalom nacionalne telefonske kompanije, ili bivše devojke koja samo što je postala direktor prestižne gimnazije.

Tako se ja, kažem, ne bih javljala nikom. Tu mi je sekretarica da pobeleži sve zainteresovane pozive, a ja posle samo pročešljam i javim se, eventualno, prvoj ljubavi. Posle se nečeg setim – ni njemu.

Posle odem kod prijateljice koja je postala direktor. Ljuta kao ris, sprema se da smeni jednu od članica svog kolegijuma. Zašto? Pa, direktorka izdala naredbu da se od dva honorarna saradnika na jednom poslu, jedan otpusti, a koji, da odluči područna šefica. Kad se odabrani javio s protestom, sirota žena se u neprilici oslonila na direktorku: ona naredila. A ovaj, ko bi se nadao, ne bio lenj. Pravo kod direktorke. A ja, pametna je ona, ne znam ni ko je. Ne poznajem čoveka. Ćuti kažem, sirota žena se snašla u neprilici. Kako da mu kaže, ja sam te odabrala. Ko bi se nadao da će honorarni saradnik da zapuca pravo kod direktora.

Ne bi malo, sretnem kolegu sa fakulteta. Šef sektora sa dvadeset ljudi. Jutros od generalnog direktora dobio pisamce – petoro da otpusti od sledećeg prvog. Od dvadesetoro – petoro. Ako mu je za utehu, isto su pismo dobili i ostali šefovi. Sapatnika ne manjka. Dakle, da biste bili uspešan direktor morate posedovati istančanu emotivnu inteligenciju. Znati kako sa ljudima i koji vam trebaju i koji vam više ne trebaju.

Opširnije u štampanom izdanju