U kompanijama čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara, ne pitaju ni ko si, ni odakle si, samo ih interesuje znaš li dobro i profesionalno da radiš svoj posao

Branislava Kneževića, predsednika kompanije „McDonalds” za centralnu Evropu, tezge na pijaci u Minhenu, gde trenutno živi, neodoljivo podsećaju na one sa beogradske Kalenić pijace. Ovaj ugledni menadžer ima 42 godine, a već je živeo u desetak svetskih gradova i u svakom od njih je pronašao nešto što ga asocira na rodni grad. U Budimpešti je to bio način života, u Sofiji su ga komšije koje su često navraćale na kafu i „partiju razgovora” podsećale na njegove susede, a u Londonu je noćni život, kako kaže, dobar gotovo kao u srpskoj prestonici.

– Uživao sam u svakom gradu u kome sam radio, ali postoji jedan mali ritual koji praktikujem samo u Beogradu i nigde više na svetu. To samo žargonom mogu da opišem, a reč je o sedenju i ispijanju kafa po kafićima. Da sa društvom po nekoliko sati provedem prepričavajući prazne priče. Toga nigde na svetu nema – kaže Knežević u razgovoru za Biznis magazin.

Poslednjih nekoliko godina sve ređe sebi može da priušti to zadovoljstvo. Geografska razdaljina učinila je svoje, pa je i njega malo udaljila od Beograda. Za 19 godina koliko je veran kompaniji „McDonalds”, nikad se kao u poslednjih pet godina nije osećao da manje pripada svom Beogradu. Iako, kako kaže, više nego ikada vikendom dolazi u Srbiju.

Dok je živeo u Budimpešti ili Pragu, rodni grad mu je bio u blizini. Sada su se stvari okrenule. S vremena na vreme, kod minhenskih kolportera kupi srpske novine, ponekad, posle ponoći na internetu prelista srpsku štampu.

– Ne toliko da bih bio u toku sa političkim dešavanjima, već da bih pratio kako se menja stil i način života. Udaljio sam se od političkog života u Srbiji. Više poznajem javne ličnosti i dobre sportiste, nego političare – priznaje Knežević.

Nema sporih promena

Ekonomski razvoj naše zemlje, čini se Kneževiću, sa neutralne geografske i vremenske distance mogao je da bude brži.
– Kad pogledam kako su se razvijale Bugarska, Češka, Poljska, Mađarska, mislim da sam u pravu. One su se brže otvorile za ulagače, strane investicije su pristizale u mnogo većem obimu. Slovačka je u tom smislu napravila čudo. Od njihovog ministra finansija naučio sam dobru lekciju o tranziciji i vrlo često ga citiram. Najbitnije za promene, kaže on, jeste da postoji dogovor svih stranaka u kom pravcu želite da idete. Nije dovoljno da se većina ili vladajuća partija okrene Evropi, već svi moraju da znaju kuda su krenuli. Drugo pravilo jeste da vlast mora biti u potpunosti otvorena prema građanima i da iskreno kaže koliko će to da ih košta i koliko će da traje. Treća i najvažnija stvar jeste da to morate uraditi brzo. Nema sporih promena. Spora promena je sama po sebi kontradikcija. Nema ni preispitivanja i razmatranja. Preispitivanje vas uvek, pa i u biznisu, košta vremena.

Bez obzira na sve, za Beograd ga čvrsto vežu prijatelji, roditelji, ali i verenica. Kako kaže, u vezi su već deset godina, viđaju se intenzivno na relaciji Minhen – Beograd i to sada već pomalo liči i na brak, mada, šali se Knežević, ne bi bilo baš zgodno da mu devojka „iz novina sazna da je udata“.

Opširnije u štampanom izdanju