Када изађе из “Мартика” чарапа стаје 63 динара, све остало је цена коју намеће трговина. Недостатак обртног капитала и обучених радника основни су проблем
Марија и Раденко Мартић су диплому захтевног Грађевинског факултета у Суботици стекли почетком деведесетих година када грађевинци никоме нису били потребни. Како нису желели да се врате родитељима на терет, другог избора нису имали него да покушају да своју егзистенцију сами обезбеде. Силом прилика, изван струке за коју су се школовали У почетку, ослонили су се на оно чиме су се “испомагали” током студија – доносили су чарапе из иностранства и продавали их колегама у Студентском дому. Посао је сада требало разгранати и Марија и Раденко објашњавају како су се убрзо специјализовали за ексклузивне италијанске чарапе које су пласирали у бутицима.
То је био почетак, готово студентски скроман, из којег су настојали да развијају сопствени посао. Основали су радњу, а уз трговину постепено су почели да освајају и технику производње чарапа. И убрзо су увидели да је најбоље да усвоје један производни програм, и одлучили су се за мушке чарапе. Мислим да нам је посао најбоље ишао средином и крајем деведесетих. Људи су куповали “везано” неколико пари чарапа и роба нам је одлично пролазила, каже Раденко.
То је био и период када су почели да улажу у куповину нових машина. Из тога, постепено, развиће се предузеће “Мартико”. – Можда би се производња и брже развијала, каже Марија Мартић, да нисмо истовремено морали себи да обезбеђујемо и кров над главом. Није се могло истом снагом у обе инвестиције, али нисмо имали другог избора. Због тога су са великим очекивањима конкурисали за место у бизнис инкубатору у Суботици и добили га.
Кратка потрага на интернету уверила их је у исправност одлуке, јер само у суседној Мађарској има 36 оваквих бизнис инкубатора. Сада су овде инсталиране 30.000 евра вредне машине и производња тече избацујући на тржиште месечно око 9.000 пари претежно мушких чарапа. Ма колико се чинило да број са три нуле представља значајну производњу, Раденко Мартић каже да је то тек кап за “босо” тржиште које би радо обуло и знатно више чарапа. И њихове машине нове генерације могле би да произведу више, оптимални капацитети су око 400 до 500 пари чарапа дневно, или 15.000 месечно. Међутим, проблем им представља, као и у већини малих и средњих предузећа, недостатак обртног капитала, а за то нико не даје кредите.
