Лутке у српској народној ношњи

Ако је лутка обучена у савремено рухо, ја је скинем па направим нову ношњу, каже Зора која се од пре две године бави овим несвакидашњим послом

lutke-u-nosnjiЉудска машта је безгранична и када је реч о хобију. Човеку свашта падне на памет када треба да испуни слободно време, да га добро и занимљиво искористи, да споји лепо и корисно, како обичавамо да кажемо. Шездесетпетогодишња Зора Митић из Нишке Бање у животу није имала слободног времена, иако никада није имала радну књижицу. Прво је подизала своју децу, затим унучиће а потом је, каже, одгајала и децу комшија и рођака.

– Када сам све то завршила, схватила сам да немам више шта да радим. Пре две године дошла сам на идеју да се бавим нечим необичним, чиме се нико не бави: почела сам да облачим лутке у српску народну ношњу. Убрзо сам увидела да је то много леп хоби који ми причињава задовољство. Настојим да сачувам српску народну ношњу од заборава, а понешто и да зарадим. Нисам била запослена и немам пензију, па добро дође сваки динар за мене и моје унучиће, каже ова необична „модна креаторка“.

Оџачар и срећа

Израда народне ношње за лутке је занимљив хоби. Зора тврди да је то и креативан посао јер прави јелеке, прегаче, блузе, све примерено лутки коју облачи. Поред мирног породичног живота у Нишкој Бањи, лутке су постале њена друга љубав и срећа. А та срећа, каже у шаљивом тону, има покриће.
– Мој супруг Веља је био оџачар и зато сам ја срећна у животу, јер оџачар доноси срећу. Сада је у пензији, живимо у Бањи и чувамо унучиће и праунучиће.

Главни циљ јој је, каже, да се види какви смо некада били. Да се стари подсете, а млади да виде нешто за њих ново.

– Ја бих се досађивала да не радим, нисам навикла да седим скрштених руку. Решила сам да искористим сваку лутку и сваку крпицу, све оно што је одбачено. Прве лутке обукла сам за моју децу, а после сам изашла на “тржиште”. Изнесем лутке у Бању, људи се окупе, гледају са интересовањем, видим да им је занимљиво. У Бању дођу гости са свих страна, купују лутке за успомену. Продајем их у пару – старе, млађе и најмлађе. По један пар је отишао у Канаду, Аустрију, Аустралију, Београд, скоро је један пар отишао за Бразил. Купују их наши људи који живе у иностранству да их подсећају на завичај, каже Зора Митић.

Цена једног пара је две хиљаде динара. То је скупо и није приступачно свачијем џепу, сматра Зора, и каже да је израда скупа. – Искористим неке одбачене крпице, али пуно тога морам да купим или сама да направим, сашијем, извезем. Кад год нађем лутку, ја је опремим, а ако јој недостаје рука, нога, глава – додам. Неке купујем, а неке налазим одбачене. Оперем их и обучем. Две лутке приказују нашу ношњу. Јер, ја не продајем лутку као лутку, већ народну ношњу. Ако је лутка обучена у савремено рухо, ја је скинем, јер то није интересантно и направим нову ношњу, прича Зора зналачки о свом хобију.

– За две године прикупила сам укупно сто лутки. Четрдесет сам обукла, а шездесет је још голо, треба да их обучем, каже духовито Зора. Двадесет је “удомила” широм света. У српску ношњу обукла је и неке велике лутке из излога.

Сава Пинтер

Podelite ovaj tekst: