Kako je uspeo da ostane na čelu kompanije kroz sve društveno-ekonomsko-političke promene i da od Hemofarma stvori jednu od najuspešnijih domaćih kompanija, za koju je nemačka Štada prošle godine platila gotovo pola milijarde evra

Fabrika Hemofarm u Vršcu osnovana je 1. juna 1960. godine i najuspešnija je domaća farmaceutska kuća sa tržišnim učešćem od 45 odsto. Gotovo 40 odsto ukupne prodaje Hemofarm ostvaruje na tržištima u više od 27 zemalja. Hemofarm čine matična kuća i 28 zavisnih društava, od kojih 18 posluje u zemlji i 10 u inostranstvu. Osnovna delatnost je proizvodnja lekova, uz primenu savremene tehnologije i u skladu sa GMP, GLP, MCA i ISO propisima. Proizvodnja u zemlji se odvija u šest proizvodnih pogona u Vršcu, i u fabrikama u Podgorici, Šapcu, Dubovcu, Bačkom Petrovcu, Jasenovu i Srpskoj Crnji.

Hemofarm ove godine obeležava 47 godina postojanja, a 25 godina na čelu kompanije je inženjer tehnologije Miodrag Babić. Rođen je u Lazarevu, pored Zrenjanina, 1951. godine. Generalni direktor Hemofarma postao je 1982. a predsednik Hemofarm grupe je od 1996. godine.

Poznanstvo sa Đinđićem

Pošto se nikada aktivno nisam bavio politikom, uvek sam mogao da razgovaram sa svakim političarom, pa i sa onima iz opozicije. Tako sam se 1994. upoznao i sa pokojnim Zoranom Đinđićem kada je prvi put došao u Hemofarm. Posle toga smo se povremeno nalazili, pričali, ali ne baš i družili. Bilo mi je veoma zanimljivo da ga slušam. Zoran je za mene bio jedan od najumnijih naših političara. Bio je čovek koji je hteo i umeo brzo da uči. Znao je da me pita neke stvari i da mi u nekoj drugoj situaciji, posle nekoliko dana, ponovi od reči do reči ono što sam mu rekao.
Kasnije, kada je došao na vlast, imali smo zvaničnije sastanke, ali više kroz formu kao što je Klub privrednika. To je bila njegova ideja. Pozvao nas je nekolicinu, Miškovića, Radulovića, Radeta Svilara i mene i predložio nam da napravimo spisak potencijalnih članova i da osnujemo to društvo. Bio sam prvi predsednik tog kluba dve godine.

U karijeri je, dakle, prošao kroz vreme realsocijalizma i jakog SKJ, preživeo „događanja naroda” i partijske sednice, raspad SFRJ i ratne sukobe u susedstvu, hiperinflaciju i bombardovanje i konačno, sa demokratskim promenama 2000. godine i krizne štabove.

Kako je uspeo da ostane na čelu kompanije kroz sve društveno-ekonomsko-političke promene i da od Hemofarma stvori jednu od najuspešnijih domaćih kompanija, za koju je nemačka Štada prošle godine platila gotovo pola milijarde evra?

Nema recepta za to, kaže Miodrag Babić u razgovoru za Biznis magazin. Možda se odgovor može nazreti u nesvakidašnjoj profesionalnoj biografiji koja sledi:

– Sada, kada se osvrnem malo unazad, učini mi se da nije prošlo toliko godina. Kao da se sve dogodilo u nekom mnogo kraćem vremenu. To govori da sam u ovom poslu uživao. Imao sam sreće da me je rad ispunjavao, a da sam blagodareći dobrom timu koji sam uspevao da sastavim i pobedničkoj atmosferi koju smo gajili, imao i puno zadovoljstva. Bilo je, naravno, mnogo odricanja i napora.

To je odgovor na pitanje kako se može ostati u istoj firmi 25 godina. Često me pitaju – kako ti nije dojadilo.

Kada sam došao u Hemofarm 1. marta 1982. godine imao sam nepunu 31 godinu. Ne samo zbog te moje mladosti, nego je to bilo neuobičajeno: dobio sam mandat preko konkursa, na četiri godine. Iako je u to vreme partija bila veoma jaka i za sve se pitala, meni je sugerisano da konkurišem iako nisam bio politički čovek. Jednostavno, zato što sam već bio zapažen kao uspešan mlad inženjer u vršačkom Briksolu, gde sam kao početnik gradio fabriku omekšivača za PVC. Vodio sam operativni posao na gradilištu i to je bilo prvo dragoceno iskustvo, sa puno šokova, slabo plaćeno, ali to mi nije bilo bitno. Samo me je zanimala mogućnost da učim. Počeo sam da radim sa Nemcima i od tada do današnjih dana nisam se od njih odvojio. Stalno Nemci. Ne jedino Nemci, ali Nemci uvek tu. To su bili „vukovi“ u inženjerskom i tehnološkom smislu. Mnogo sam naučio od njih, ali i od ljudi iz pančevačke Azotare i Prve iskre iz Bariča.

Krizni štabovi

Godine 2000. bio sam mnogo iskusniji kada su se na kapijama fabrike pojavili „krizni štabovi” posle demokratskih promena. Ali, ovog puta nisu mogli da mi naude, jer su iza mene bili veliki rezultati. Tada je, osim toga, već nicala tržišna ekonomija, ušli smo u privatizaciju, a sa njom vlast polako gubi kontrolu nad privredom. Za neke je to bila revolucija, za druge kontrarevolucija, ali po meni, taj haos je bio nešto krajnje neregularno, što nas je sve, pa i mene, mnogo koštalo.

Fabriku smo završili za 18 meseci i sledeće tri godine bio sam direktor te fabrike. Kada smo otplatili relativno skup kredit za izgradnju fabrike i ja predao u SDK završni račun za 1981. prešao sam u Hemofarm.

Ulazim u jednu potpuno drugačiju priču. Do juče sam radio sa merama od 20.000 tona, a sada sam došao na miligrame! Tako počnete polako da učite zašto su farmaceuti toliki sitničari. Baš kao i njihovi miligrami. Brzo sam, međutim, shvatio kolika je to odgovornost. Jedan miligram neke supstance manje – nemaš lek, a sa miligramom više dobiješ – otrov. Tu mi se nametnuo osećaj ogromne odgovornosti. A iza toga stoji mnogo sjajne i vrhunske opreme i izvanredni pojedinci obučeni da mogu da koriste tu opremu i da prate ne samo sve faze proizvodnje, već i da otklone nuspojave i štetna dejstva leka. A ako ih ima, da ih bude što manje.

Naravno da sam imao veliki respekt prema tom zadatku, kući u koju sam došao i prema radu koji me tu očekuje. Nisam imao mnogo vremena da se pripremam. Prethodni direktor dao je ostavku. Bili su mali i nisu ništa rizikovali. Radili su ziheraški. Morao sam da to menjam.

Izgradili su fabriku dijalizatora u saradnji sa nemačkim Frezenijusom. U nju uložili tadašnjih trinaest miliona maraka i ostavili je da stoji nekoliko meseci?! Bili su se nešto opasno „zakačili” sa Nemcima. Zbog toga partner nije hteo, bez akreditiva, da im isporuči sirovinu za tu fabriku, vrednu svega nekoliko stotina hiljada maraka. Akreditiv se traži tamo gde ne poznaješ partnera i dok se ne osiguraš. Sve je ukazivalo da nešto nije u redu sa međuljudskim odnosima i da prvo oni moraju da budu raščišćeni. Seo sam preko puta predsednika Frezenijusa dr Krenera, koji je bio oko 40 godina stariji od mene i počeli smo da rešavamo problem po problem. I sve uz prisustvo starog direktora. Bilo je to za Nemca veliko iznenađenje, ali ta mala lukavost dala je odličan rezultat. Već 21. maja 1982. otvorili smo fabriku dijalizatora, koja je omogućila lakši i lagodniji život za bar sedam hiljada ljudi tadašnje Jugoslavije, teških bubrežnih bolesnika. Te godine smo se dr Krener i ja sreli čak šest puta.

Pogubna inflacija

Za nas je, valjda zbog ratnih priprema i pravljenja zaliha lekova, 1991. bila među boljim godinama, ali već naredna pokazuje svu pogubnost sankcija i nestajanje više od pola tržišta SFRJ, ali i naše tržište je ostalo bez lekova iz Slovenije i Hrvatske. Brzo menjamo politiku. Idemo u generiku. Zamenjujemo za kratko vreme 80 lekova iz drugih republika, ali 1993. zbog gubitka tržišta beležimo pad u proizvodnji od svih 50 procenata. Vraćamo se tek 1995. i 1996. na nivo iz 1991. zahvaljujući novim lekovima i izvozu za Rusiju. Izvoz jača u kontinuitetu. Već 2000. smo po obimu prodaje bili tri puta veći nego 1990. godine. Održali smo zaposlenost, povećali proizvodnju, čak i zaposlenost, proširili asortiman i osvojili nova tržišta. To je taj izazov koji inspiriše.

U svakom slučaju, to je bio ozbiljan događaj na početku moje karijere. Nazad se nije moglo. Nastavio sam da učim i da savladavam sve što je u vezi sa proizvodnjom lekova – od naziva preparata i sirovina do svih međuprocesa. Pošto sam tehnolog, to mi je bio najmanji problem. Već 1984. investiramo u modernu industrijsku proizvodnju infuzionih rastvora. Ne više zanatski, već kao ozbiljnu proizvodnju. Bilo je to pravo čudo od tehnologije i prvo pojavljivanje u tadašnjoj Jugoslaviji. Jako je važno da su prvi put naši stručnjaci dali tehnološki projekat. To je, ustvari, jedan prapočetak našeg Hemofarm inženjeringa. Naši stručnjaci su uložili veliki napor uz mnoge rizike. Čak mi je dr Gerd Krik iz Frezenijusa, nudeći svoju tehnologiju, gotovo zapretio. Rekao je: probaj, ali pazi, naplatiću ti papreno svaki minut rada svojih ljudi, ako se negde zapetljate. Posle pola godine, došao je na sastanak Upravnog odbora naše zajedničke proizvodnje dijalizatora, ali je tu priliku iskoristio da vidi kako radi nova infuziona linija. Moglo se desiti iz bilo kog razloga da trenutno ne radi. Ali, kao da je Bog hteo, ona je baš tada radila. Odvedem ga dole, a tamo samo flaše izleću. I tada odlučim da formiram Hemoinženjering.

Te mašine, tada postavljene, rade i dan-danas 24 časa 365 dana. Sada ih imamo četiri. Planiramo da kupimo i petu sa duplo većim kapacitetom. To je jedan segment našeg posla.

Drugi se odnosi, naravno, na lekove. Sećam se anegdote kada me je jedan visoki političar pitao kako to da za četiri godine, otkako sam u Hemofarmu, nema novih vrpci, otvaranja, proslava i slikanja. Odgovorio sam mu da ne pravim nove objekte, već da postojeće adaptiram i širim proizvodnju. Jer, po stanju koje sam zatekao, baš proizvodnja je koristila najmanji deo zgrade.

Hemofarm je bio na osmom ili devetom mestu u tadašnjoj Jugoslaviji među farmaceutskim fabrikama. Moj peh je bio što sam u njega došao sa zakašnjenjem. Izgubili smo dragoceno vreme ‘70-ih, kada su ostali imali ekspanzivni razvoj krajem ‘60-ih i u prvoj polovini ‘70-ih godina. „Krka” je, recimo, kasnije osnovana od Hemofarma, ali je mnogo brže napredovala. Mi smo do tragičnog raspada zemlje ‘91. dospeli na peto mesto među fabrikama lekova. „Galenika” je u jednom momentu bila broj jedan, jer je počeo, kako sam to nazvao, nacionalni marketing. Ona je bila naš nacionalni proizvođač lekova, kao „Pliva” u Hrvatskoj. Čista budalaština.

Mojim ljudima sam zabranio da se bave „nacionalnim marketingom” i insistirao na kvalitetu. To je do danas ostao naš pristup. Hoćemo da gradimo poverenje inovativnošću sa našim kupcima i potrošačima. Najmanje što treba da nas zanima jeste da li je naš potrošač beo, crn ili kojim jezikom govori.

Zato i danas možemo da se vratimo gde god želimo. Ničija vrata nismo zalupili. I dalje prodajemo lekove na Kosovu i Metohiji. Obnavljamo registracije u Hrvatskoj i Sloveniji. Imamo firmu u Ljubljani. Otvorili smo fabrike u Republici Srpskoj, ali i predstavništvo u Sarajevu. U Crnoj Gori imamo fabriku. Izgradili smo supermodernu, danas najbolju fabriku u Rusiji, koja još nije počela da radi, jer se pripremaju procedure zbog njihove kompleksne i komplikovane administracije. Ali, i ona uskoro kreće.

U svim tim godinama uspona i uspeha bilo je i mnogo teškoća. Najteže mi je bilo da se branim od neprincipijelnih napada, podmetanja. Zato što nisam bio čovek politike, bio sam ranjiv od raznih dnevnopolitičkih pomodara, koji su svuda, pa i u Hemofarmu, tražili svoje pobornike. I ako bi se, ne daj bože, izjasnio protiv ovog ili onoga ili im nisi izrazio dovoljno solidarnosti, evo etiketa. I meni se „desio narod” u fabrici.

Sve je krenulo od jednog konobara, koji je radio u Hemofarmovom restoranu. Optužili su me da sam autonomaš. Fabrička i ulična haranga u tim mračnim vremenima 1989. trajala je desetak dana, ali bez šanse da igde objavim demanti na ono što su oni pisali i javno pričali. Svemu tome se tada, nažalost, priključila i „Politika“. Očito je da je neko imao nameru da me „smakne“ i da postavi svog čoveka. Odbranili su me zaposleni. Tako se i meni „desio narod” iznutra, koji je braneći mene zaštitio i sebe od neizvesnosti.

A onda kreće raspad zemlje, sankcije i ratovi u susednim republikama. Što više vreme prolazi sve sam više uveren da nove generacije menadžera neće imati takve prilike, kakve smo imali mi, na našu nesreću. Pogotovo moje kolege i ja koji smo bili na čelu uspešnih firmi. Bilo je teško i raditi, a kamoli još i razvijati se. To je bila gotovo nemoguća misija. Ali, ja volim takve situacije. Možda deluje malo suludo, ali mislim da su to prilike kada najbolje možeš da testiraš sebe i svoje saradnike u pogledu sposobnosti, kompetentnosti, kapaciteta, inovativnosti, ingenioznosti… Jednom sam u šali rekao – hajde sve ovo što nam se dešava da prihvatimo kao igru. Ne kao nesreću, ne kao bilo šta drugo, nego kao igru.

Ne pričam o duhovnom stanju, o doživljajima, o pojedinačnim nesrećama i tugama koje su se desile mnogima od nas. Govorim kao privrednik. Zato i kažem da je to bio izazov. Ne daj bože, više nikad.

Doživeli smo da 1992. godine satima okrećemo telefone da bismo dobili jednu vezu sa svetom. Onda bi se svi koji treba nekog da čuju izređali na toj jednoj vezi i – završeno za taj dan.

Bio sam odmah nakon uvođenja embarga na jednom sastanku kod Slobodana Miloševića. Pozvao je na taj skup direktore najvećih fabrika. Rekao nam je tada da sankcije nemaju za nas veći značaj i da neće potrajati duže od dva-tri meseca i da ćemo im mi doskočiti našim „genijalnim improvizacijama“. Neki su ga u toj ludosti podržali, ali već koliko sutra morali su da trče kod njega po plate za svoje radnike.

Nama u Hemofarmu nije trebalo mnogo vremena da uvidimo kako sankcije nisu „mačji kašalj”. Izmolili smo 1993. nekako američku vizu i putujemo u Njujork da proučimo sankcije izbliza. Odemo Nikola Stanković, direktor Hemofarma GmbH, a sada i potpredsednik kompanije, i ja u Ujedinjene nacije da razgovaramo sa osam članova Komiteta za sankcije protiv SR Jugoslavije. A u zagradi, iza imena SR Jugoslavija, piše Srbija i Crna Gora. Baš onako kako će nam se posle nekoliko godina zemlja odista i zvati. Oni su to već tada znali. Mi smo prvi shvatili šta nam se sa sankcijama sprema. Naježili smo se kada smo videli svu opremu i kompjutere koje unose u te prostorije. Kao da prave neku firmu. Čitav štab službenika i pratećeg osoblja. Posebne prostorije i uređaji. Brzo smo shvatili da je to kraj svake iluzije da će sankcije biti kratke i porozne.

Tada smo upoznali i američkog predstavnika koji se, pamtim i dan-danas, zvao Ti Džej Rouz. Tako mu je pisalo na službenoj pločici na grudima. On nam je tada pošteno rekao da sve odluke, ipak, zavise od Vašingtona, a ne od njega. Znači, dobijanje saglasnosti za uvoz, pa i sirovina za lekove, spada u nadležnost duboke politike. T. Dž. Rouz nam je na kraju poručio – računajte na mene kada budete imali suviše veliki problem, kada vam bude „voda došla do grla“. Pozovite me. I dao nam je broj telefona. Njegovu vezu smo pažljivo čuvali. Tu i tamo smo zvali da urgiramo i molimo. A sve smo radili po sistemu koji je propisao Savet bezbednosti o sankcijama i njegovoj rezoluciji. Kada smo ušli u njihovu tehnologiju, nama nikada nije falila nijedna sirovina.

I tada sam shvatao, a sada i znam, da nijedne sankcije ne ugrožavaju režim, već nanose patnju narodu. Da Srbija nije imala proizvođače lekova, jer smo se snalazili kako smo znali i umeli, bilo bi to tragično za stanovništvo. Taj naš mučni „nou hau” koristio nam je kasnije da pomognemo drugim nevoljnicima pod sankcijama. Sreća naša što smo svih tih godina pod sankcijama imali dovoljno svog hleba i lekova. Po nekim podacima, u Iraku je, nažalost, pod sankcijama umrlo 200.000 dece, jer nisu imala najosnovnije lekove.

U to vreme nismo podlegli iskušenju da nepoštovanjem procedura navučemo na sebe, na firmu, sankcije, iako su nas bez pokrića prijavljivali. Tako sam i ja dospeo na crnu američku listu kao „nekakva ličnost bliska režimu”. Valjda što sam uspevao da radim i proizvodim lekove. Znam osobu koja je to uradila. Ona i danas svima „soli pamet” po Beogradu. Ali, ima jedna istina u životu: ako laž nema osnova, ona brzo sklizne sa čoveka, kao senka. Ali, u to vreme bilo je vrlo neprijatno. Nisam mogao da izlazim iz zemlje. Moji prijatelji i kolege iz Nemačke, Italije, Španije, Britanije vodili su zajedničku akciju da budem skinut sa te crne liste. I to je učinjeno već pri prvoj njenoj korekciji, nakon tri meseca.

Kasnije sam bio impresioniran, kada sam odlazeći u Kanadu i Australiju, video koliko su oni u svojim kompjuterima imali podataka o meni, svim mojim putovanjima i kontaktima, koji su meni bili zanimljivi zbog lekova, a njima iz ko zna kojih razloga.

Trenutno imam trogodišnju američku vizu, što znači da su me dovoljno isproveravali. Izuzeto cenim tu zemlju i mogućnosti koje se u njoj ostvaruju. Otvorili smo firmu u Americi i predstavištvo u dve kancelarije u Pensilvanija aveniji, preko puta Bele kuće. Verovatno, ni to nije slučajno.

Godine 2001. kreće neka druga priča. Nekoliko puta u životu, istina retko, pokušao sam da se prepustim i da me vode drugi. I to više nikada neću učiniti. Sve je bilo veoma poražavajuće. A to govorim samo zbog toga što sam podlegao ideji da i mi napravimo svoju fabriku u Kini, kao najmnogoljudnijoj zemlji, sa velikim šansama. I kao što su se mnogi pre nas tamo opekli – i mi smo. Ali, neka svako proba. Sada smo sa kineskim partnerom na arbitraži u Parizu.

Onda nam se otvorila lepa mogućnost da napravimo fabriku u Rusiji, a ne samo da u tu zemlju izvozimo lekove. Vršac nije mogao da veruje kada je kod nas u jesen 2002. došao Jevgenij Primakov, kao predsednik Privredne komore Rusije. Čovek koji je samo koju godinu ranije bio premijer Rusije, koji je iznad Atlantika na putu za Ameriku, okrenuo svoj avion i vratio se u Moskvu kada je čuo da je NATO 24. marta 1999. počeo da bombarduje Srbiju. Mnogo nam je pomogao, ali i gospoda iz Evropske banke za obnovu i razvoj koji su nam dali kredite i nisu nas pitali zašto idete u Rusiju.

U avgustu prošle godine događa se nemačka Štada. Opet Nemci. A Štada je došla kao prirodni izraz mog nastojanja da na vreme sve uradimo. Ali doći do tog velikog strateškog partnera trebalo je mnogo vremena i mnogo vrletnih stepenica. Mi smo, zapravo, u privatizaciju zakoračili još oktobra 1989. po zakonu Ante Markovića. To je kasnije sve zaustavljeno, pa smo čekali novi pogodan trenutak. Nisam želeo da u taj proces idemo u vreme veštački niskog kursa marke, iako sam i tada imao sve odluke. Čekao sam da se normalizuje kurs. Kada je Mlađan Dinkić objavio realan kurs od 30 dinara za marku, sutradan sam objavio oglas. Zajedno sa „Knjazom Milošem”, „Bambijem”, „Simpom”… Bili smo, zbog toga, „popljuvani” od strane „Novosti” kao ostaci starog režima. Ali, time su pobudili još veći interes za naše akcije. Onda smo opet bili prvi kada je država prodavala svoj paket akcija. Kada smo sve to okončali, postigli sporazum sa malim i velikim stranim akcionarima koji su kupili pakete od države – Holanđanima, Švajcarcima, Šveđanima, imao sam ovlašćenje za prodaju 63 odsto akcija. Dobili smo 496 miliona evra za 97,3 odsto akcija.

Ovoga 9. marta, potpisali smo ugovor sa novim vlasnikom o daljem vođenju Hemofarma na četiri godine. Nemci su predlagali da to bude na pet, a ja na tri godine. Našli smo se na četiri, sa otvorenom mogućnošću da ostanem još samo jednu. I to će biti kraj mog direktorovanja u Hemofarmu. Šta ću posle toga da radim? Ne znam. Videću. Ali, svakako neki manje operativan posao od sadašnjeg. Od mene je bilo dosta. Možda, ipak, prihvatim neko mesto u Nadzornom odboru, da se baš naprečac ne odvojim od Hemofarma kao od svoje kuće,“ ispričao je Miodrag Babić za Biznis magazin.