Допало ми се што је Чедомир Антић у „Политици“, средином маја, назвао кризу у Србији кризом смисла. Чини ми се, штавише, да је ова врста кризе нарочито узела маха у домаћим економским дебатама, а посебно у покушајима да се замагле једноставне економске истине.
Данијел Цвијетићанин
Тако, например, недавно ме је једна новинарка запитала да ли за привредни опоравак Србије приоритет треба да буде штедња или инвестиције? Одговорио сам да озбиљни економисти извор инвестиција виде једино у штедњи, па постављено питање нема смисла, иако се често поставља баш у таквом облику.
Но ипак, распрострањена је заблуда да је кејнзијански модел подстицања привредног раста државном потрошњом, посебно инвестиционом, могуће применити и у случају када је сума штедње незнатна, а објективне могућности производње мале. Држава може, ако приватни инвеститори покажу превелику склоност штедњи, да успостави на тржишту равнотежу државним (инфраструктурним) инвестицијама и државном потрошњом, али у условима у којима је данас Србија, изазваће једино прекомерни увоз или инфлацију. Зато су усрећитељске (интервенционистичке) могућности у Србији незнатне. Покушај имитирања Рузвелтовог Њу дила у земљи са скромним приватним фондом штедње по правилу ће дати разочаравајуће резултате.
Другим речима, развијене земље Европске уније могле би излаз из кризе да траже подстицањем јавне и приватне потрошње, посебно ако су њихове штедише „стисле кесу“, па не желе да инвестирају. Али то не може Србија, чији су фондови штедње (тј. одложене потрошње) незнатни, или већ ангажовани у бројним, не увек успешним, пројектима.
Да ситуација буде необичнија, под напетим оком јавности воде се дуготрајне дебате у „државном врху“ око тога да ли ће се мере штедње (нпр. замрзавање пензија и плата) уводити, или неће, као да то зависи од добре воље било ког (па чак и државног) „врха“, а не од објективних економских могућности. Смишљају се европски новоговорни називи („реформа јавне потрошње“) за прикривање тривијалне истине – нема новца за све оно што држава жели (или мора) да плати. Наравно, најлакше је да „пресече“ на најкрупнијим буџетским ставкама, чији су корисници најнемоћнији друштвени слојеви: пензионери, учитељи, лекари или полицајци…
Јавност се пита: да ли је редукцију пензија и плата (а и многих других мера штедње) могуће спречити, или бар одложити? Народни усрећитељи имају за то сјајан одговор – може! Још неколико страних кредита, још неколико продаја домаћих предузећа, још неколико емисија државних обвезница (њихова куповина такође се убраја у стране директне инвестиције, зар не?) Још неколико хипотека на домаће шуме, воде, земљиште… Ах, све ће то одложити банкрот! А спас Србије од банкрота такође је једна од ударних парола спаситељско усрећитељске екипе.
Као што видите, илузију потрошње (и благостања) могуће је одржавати дуго, све до потпуног преображаја Србије у банана земљу (презадужену и без ресурса у сопственом власништву)! Али, шта ће о томе мислити наши унуци?
Опширније у штампаном издању
