Макроекономисти, дежурни критичари владе, често се на својим саветовањима (и у медијима) жале да их „нико не слуша“.
Данијел Цвијетићанин
Није чудо што јавно мњење замишља како политичари слушају савете паметних експерата, али је чудо што се велики број макроекономских стручњака уживео у такву улогу (наравно, у сопственој машти). Критичари владе нaјчешће саветују да треба „да се окупе умне главе и седну, не би ли дефинисале развојну стратегију“. Полемичко је питање ко су те „умне главе“, па су многи пресрећни када се власт оглуши о све савете критичара. Тада сваки привредни неуспех постаје доказ исправности критичарског мишљења.
Чак и у (веома ретким) случајевима када власт послуша „умне главе“, лако може да се покаже да нису консултовани „они прави“, а ако је испуњен и тај услов, онда, као изговор за (опет) лоше резултате, може да послужи чињеница да су савети примењени, али са закашњењем. Саветовати „окупљање и седање“, са циљем формирања привредне стратегије и нових интервентних мера, признаћете, није неки особит интелектуални напор. С друге стране, бројне несувисле субвенције, „индустријске политике“, НИП-ове и сл, власт може да оправда не само жељом за убрзањем својих бурних активности, него и потребом да се уваже захтеви критичара – да социјално одговорна власт „ради“ много, а да „брине“ још више.
Мени се чини да проблем макроекономске струке није у томе што власт не слуша предлоге и савете стручњака, него управо обрнуто – многи експерти и аналитичари сувише слушају сугестије власти, уместо да се држе проверених научних начела. Увек се нађе један број „аналитичара“ који су спремни да и најдеструктивније предлоге са врхова политичке пирамиде (или из евроатлантских штабова) одушевљено прихвате, „научно“ образложе и пропагирају. Када би таквих било мање међу аналитичарима, политичари би се теже усудили да предлажу мере које противурече доказаним економским доктринама.
С времена на време, поготово у предизборним периодима, влада, па и сам председник републике, изиђу у сусрет стручној јавности, па у виду „Нове стратегије“, или неког другог покрета за преокрет, објаве списак жеља о бољем животу, расту производње, расту извоза, плата и запослености, уз истовремено смањење јавне потрошње, стопе инфлације итд. Таква „студија“ владу нимало не обавезује, али јавност (чак и она стручна) веома је задовољна. „Програм је ту, на нама је да га реализујемо!“ Само што нигде не пише како!? А свако има своје тумачење о томе кога, пре свих, држава треба да „стимулише“, дабоме, средствима пореских обвезника.
Уверен сам да би било корисније када би макроекономска струка покушала да помогне јавности да се саживи са сликом Србије у којој би удели потрошње и увоза (у БДП) били знатно мањи од данашњих. Замислите како би, у том случају, изгледале полице шопинг молова? На ком нивоу би се налазиле плате и пензије? Како би функционисао образовни систем или здравствена заштита? Ако вам одам тајну да ће се удео потрошње у БДП-у, у ближој или даљој будућности, смањити, независно од било чије воље, а увоз ускладити са извозом, да ли је у реду да и даље, под утицајем политикантских мантри, замишљате економски живот у ритму музике за плес?
Опширније у штампаном издању
