Назив удружења – „Изворје“ – има енергетску снагу и слободу која је битан елемент њиховог рада

Да вишак енергије и воља да се народно стваралаштво и традиција сачувају од заборава могу да буду јак мотив за организовање, доказало је десетак жена из Изворја, Удружења уникатног ручног ткања. Оне су само два дана имале прилику да у Манаковој кући, крајем априла, прикажу јавности своје рукотворине, настале великом посвећеношћу и преданим радом за разбојима.

И на самом отварању изложбе било је доста традиције и народних обичаја: свака од седам чланица „Изворја“ имала је свој хлеб којим је служила званице, заливан изворском водом с подножја Авале. Без велике помпе и публицитета изнеле су на светлост дана ткане одевне предмете, достојне најелитнијих бутика отмених градова. „Изворје“ неформално постоји од 2004. а званично је регистровано у октобру прошле године. Настало је из тзв. „великог“ Удружења за очување и развој ручног ткања, које дуже од једне деценије окупља жене вичне овој изузетној врсти рукотворина.

Свако има талента

Од Иванке Видојевић, председнице „Изворја“, која је још пре четврт века у Норвешкој савладала основни курс ткања, сазнали смо да је непосредни повод оснивања Удружења био „вишак енергије“ жена које су своју перспективу виделе у професионалном бављењу ткањем. Све су завршиле курсеве ткања у Манаковој кући које је некада водила Надежда Ристић Влајковић, а данас магистар Вера Марковић. Више од 500 талентованих и вредних жена прошло је за последњих 18 година кроз ову јединствену школу, за коју су, пре свега, неопходни љубав, стрпљење и вера у оно што се ради.

– Да би се савладало умеће ткања нису неопходни никакви посебни таленти – каже Иванка Видојевић. – Сваки човек је надарен за нешто, само му то нису рекли када је био мали. Он у себи носи склоност према разним врстама делања и само треба пронаћи и подстаћи да то изрази.
Чланице „Изворја“ ткају искључиво на традиционалном дрвеном разбоју нешто прилагођеном савременим условима и техником знаном од давнина. Мада им суштина ткања није у копијама старих комада одеће, често раде делове ношњи за многобројна културно-уметничка друштва. Поштују традицију, али она не чини концепт њихових рукотворина.
Уникатни ручно ткани комади углавном представљају одевне предмете који су некада били незаобилазни део одевања наших људи: кошуље, пастирске кабанице, огртачи, јакне, пелерине, али по жељи купаца ткају се и „шанел“ костими или декоративне тканине за ентеријере, завесе, столњаци, јастучнице.

Пошто ткање захтева доста стрпљења и времена, логично је да материјали од којих настају прелепи комади одеће морају да буду првокласни. Чланице „Изворја“ управо на ту тему имају највише проблема. У нашој земљи је тешко доћи до доброг предива које мора да прати не баш ниску цену готових производа. Основна сировина је вуна, домаћа или увозна, односно њихова комбинација, памук, вискоза и свима омиљени лан.

– Покушале смо и с једном занимљивом комбинацијом полиестера, кудеље и лана, чиме смо добиле робусну, рустичну тканину. Уз помоћ једноставних преплетаја платна, ломљеног кепера и памука показали смо само мали део нашег занатског умећа – каже Иванка Видојевић.
Слободанка Салцбергер, чланица „Изворја“, подсећа да су све њене другарице, окупљене у Удружењу, незапослене или су у пензији. Заједничка им је љубав према традицији, креативном изражавању и жеља за слободом стваралаштва.