Од израде бројаница, хеклања столњака, плетења капа и шалова, Ивана Ћурковић заради просечну српску плату

Да у новом миленијуму не мора баш све да буде подређено компјутерима и да се може бити оригиналан без „копирања“ са интернета, доказала је двадесетједногодишња Ивана Ћурковић. Овој младој Београђанки дан не мора да започне и заврши се пред компјутером. Напротив. Смисао је, каже, нашла у оригиналности, а не у имитацији. Једном ће се и њени уникати наћи на интернету. Јер, жели да има свој сајт. Али, ово је тек почетак.

– Довољно је да видим квалитетну вуну лепих боја, или конац за хеклање и да од њих исплетем шал, капу, рукавице, пончо, џемпер, столњак или шустикле, какве су раније правиле наше баке, прича Ивана. Први столњак од једног метра исхеклала је са 12 година. Са 19 је већ увелико плела за себе и другарице, а са 20 је почела да ниже бројанице.

Иде „као алва“

Да ове рукотворине нису „дечја игра“ у слободно време, Ивана је потврдила и приликом недавне посете Швајцарској где је целу колекцију својих ручних радова продала. “Отишло је све као алва. Да сам имала више времена и вунице да исплетем нове и то би плануло“, прича.

Швајцарци су, каже, луди за рукотворинама. Тога тамо нема као у Србији. Зато ће се ретко где видети, као што је то случај код нас на Калемегдану, да жене седе и хеклају столњаке или везу гоблене и то продају. Имала је, признаје, среће да се нађе у право време на правом месту. Баш тих дана у градићу Белинцона одржавао се велики годишњи сајам ручних радова, на који долазе људи из свих крајева Швајцарске. Сајам се одржава само једном годишње и ко купи тада, купио је. Зато је гужва огромна, а интересовање још веће.

Квалитет

– Знам да није уобичајено да се неко мојих година бави оним што жене раде на селу, али не видим себе у некој фирми где ћу седети осам сати и чекати да ми прође радно време. Радећи рукотворине спојила сам лепо и корисно. Имам намеру да се још усавршавам, прича Ивана.
На питање како постати запажен у мору кинеских капа и шалова, она одговара – квалитетом.
– Свака роба има купца. Онај ко препознаје шта је квалитет вуне, конца и уметност израде, доћи ће код мене, самоуверено истиче Ивана Ћурковић.

– Отишла сам да окушам срећу, мада искрено, нисам ништа очекивала. Међутим, изненада се преда мном створио ред заинтересованих Швајцараца који воле рукотворине и радо их купују, прича Ивана, додајући да се у први мах није ни снашла. Још када су је питали за цену, озбиљно заинтересовани да купе све што виде, остала је затечена.

– Хеклани столњаци су први планули, јер тога тамо готово да уопште нема. И то, мањи по цени од 25 до 30 евра, а већи су били скупљи, прича Ивана. Да их је имала још и они би се продали. Доста добро су ишле и плетене торбе и шалови, рађени од чисте вуне, налик златиборским. Без лажне скромности, ова девојка признаје да иако је на сајму била најмлађи продавац, њени радови су били по свему јединствени.

Нове наруџбине

У прилог томе је и чињеница да су из Швајцарске већ стигле нове наруџбине за столњаке, које Ивана сада вредно ради.

– Увек гледам да додам још неки детаљ. На пример, ако плетем и најкласичнију капу да она, ипак, буде другачија од осталих, или по комбинацији боја или тако што ћу уплести златну или сребрну вуницу која ће јој дати посебан сјај, а може да изгледа и свечано, истиче Ивана, додајући да једино никада неће прежалити што свој таленат није успела да „доради“ на Факултету за дизајн за који се спремала.

– Ишла сам неколико месеци на припреме, али нисам имала могућности да плаћам часове за пријемни и морала сам да одустанем. Као алтернатива био је покушај да упишем архитектуру, а пошто нисам успела, конкурисала сам на машинству и уписала се „из прве“. Убрзо сам схватила да ме ручни рад много више привлачи од механике и статике и да је крајње време да и сама нешто зарадим и олакшам мајци која ме је, иначе, и научила да плетем и хеклам.

На питање да ли се каје што је дигла руке од студија и како на њену одлуку да јој ово буде занимање гледају њене другарице, Ивана каже да је већини у почетку било јако чудно да се неко у 21. веку бави рукотворинама, поготово што код Кинеза може да се нађе све и свашта и то по багателним ценама. Али, она се ни једног часа није покајала. Напротив, уместо да сате проводи на предавањима она се већ сама издржава.

Месечна плата

– Месечно могу да зарадим једну просечну српску плату 250 до 300 евра. Тај новац не бих могла да тражим од родитеља за џепарац. А овако могу мами и да припомогнем. Зарада је још боља од када сам почела да правим бројанице и крстиће од канапа, разних боја, истиче ова млада девојка.

Док чека нови сајам у Швајцарској, Ивана тражи начин да прода у Србији оно што тренутно плете и хекла. Ако буде имала среће, преко пријатеља који предаје веронауку у школи, требало би да прода бројанице које с највећом љубављу и ниже. „Смирује ме њихова изграда. Исто као и плетење и хеклање. Човек се потпуно преда том стваралаштву и размишља шта има лепше од тога“.

Кад идеје пресуше Ивана се лати старих мустри које су некада излазиле у „Нади“ и „Базару“ и из њих „краде занат“. Каже да су за њу шеме за хеклерај и вез као за неког књига. Једноставно чита из њих и на лицу места види резултат свог рада. Када је баш вредна, Ивана месечно може да направи и до 100 бројаница, за штрикање капе треба јој око два и по сата, док за повећи шал посебне мустре треба и до седам дана. У зависности од тога да ли плете мање или баш велике торбе, потребно јој је неколико дана.

Најдуже, свакако, траје хеклање столњака. Ко год их је до сада наручивао тражио је да буду велики по два, два и по метра. За то јој је потребно и до месец дана. Жеља јој је, каже, да научи да тка и усаврши уметничко штепање и шивење. Има сингерицу код куће и већ је сашила пар тренерки за себе и пријатељице.

Сања Илић