Piše: Ruža Ćirković

Pisala bih vam o ovome. Ali to ovog trenutka nije prioritet nad prioritetima Srbije. Mada se ti prioriteti, ako lepo pazite primetićete, menjaju u skladu sa trenutnim potrebama političara. Pred parlamentarne izbore radikalima je prioritet bila borba protiv korupcije i kriminala, deesesovcima Kosovo, demokratama Evropa, a socijalistima socijalna pravda. Tokom burnog postizbornog vremena radikali su uglavnom ćutali, deesesovci su nastavili da dokazuju da ljubav za Evropu ne znači spas za Kosovo u Srbiji, demokrate su u prvi plan istakle socijalnu pravdu zarad nacionalnog pomirenja sa socijalistima, koji ni mrtvi neće da priznaju da su se oni, zarad pomirenja sa demokratama i Evropom, promenili. Ali kad Evropa kaže da jesu, džaba im je što nisu. Tako su socijalna pravda i nacionalno pomirenje izbili u prvi red prioriteta. U vreme kad je već bilo izvesno da će promenjene demokrate i nepromenjeni socijalisti, rušenjem onoga što smo do juče smatrali evropskim vrednostima, formirati proevropsku vladu, neopaženo je došlo do male korekcije: težnja za socijalno pravičnom državom zamenjena je težnjom za socijalno odgovornom državom. Razlika je prilično velika: socijalno pravična država je stvar RASPODELE, a socijalno odgovorna država stvar tako moderne ODRŽIVOSTI.

I u okviru svakog od ovih pojmova postavlja se nekoliko potpitanja. Recimo, šta je pravična raspodela u okviru socijalno pravedne države. Da li je to raspodela društvenog bogatstva u kojoj svako dobija koliko mu treba ili je to raspodela u kojoj svako dobija koliko je zaslužio? Ili je to raspodela u kojoj nemoćni – deca, bolesni i stari – dobijaju koliko im treba, a ostali koliko su zaslužili?

Opširnije u štampanom izdanju