Od drugih profesija marketing se izdvaja po tome što ste stalno u nekom izazovu, stalno na nekoj vrsti novog početka

Kako sam počeo? Finansijski potencijal mi je bio sadržan u sumi od 1.300 maraka. Dobro se sećam tih 1.300 maraka. Nisam smeo ni kompjuter da kupim, već sam ga pozajmio. A poslovni prostor ustupio mi je prijatelj koji je me „gurnuo“ u sve ovo.

U posao smo krenuli zajedno moj životni partner Jelisaveta i ja, a moje dodatno opredeljenje da taj posao bude marketing bilo je i ogromno znanje i iskustvo koje je u srpskom advertajzingu vezano za nadimak Maca i prezime Bijelić. To je bio veliki startni oslonac.

Prvi dan u našem biznisu išao je nimalo obećavajuće: proveli smo ga u nošenju kanti sa vodom. Jer, padala je kiša, a ispostavilo se da kancelarija prokišnjava.

Skica za portret

Vojislav Voja Žanetić, rođen je 3. novembra 1963. godine u Beogradu. Studirao je na Filozofskom fakultetu. Pisao u „Nedeljnom telegrafu“, NIN-u, ima kolumnu „Retrovizor“ na TV B92. Bio je dugogodišnji scenarista „Indeksovaca“. Autor je scenarija za film „Potraga za Srećkom“ i knjige „Bića o kojima malo znamo“, za koju je dobio Nevenovu nagradu za književnost.
U marketingu je autor mnogih reklamnih scenarija za koje je dobijao nagrade na festivalima u Firenci, Montreu, Portorožu… 

Sada, posle sedam godina, izrasli smo u marketinšku agenciju sa 40 ljudi i ambicija nam je da se stabilizujemo na poziciji na kojoj jesmo, a svi dalji planovi zavise od dogovora sa mojim životnim i poslovnim partnerom, koji je ujedno moj konsultant u svim odlukama.

Sebe, u međuvremenu, stalno tešim da mi povratak u novinarstvo teoretski ne gine. Biznis je prosto takav: i kad vam najbolje ide, treba da budete spremni da već sutra možete da „puknete“. Upoznao sam čoveka koji je devet puta bankrotirao…

Tako je Voja Žanetić, novinar, scenarista, kolumnista, analitičar, marketinški stručnjak i biznismen-preduzetnik, odgovorio, u intervjuu za Magazin Biznis, na naše pitanje o sve ozbiljnijem poslu kojim se bavi kao lider agencije „Mozaik“ (MOSAIC). U Srbiji, u prošlih nekoliko godina, posao u marketingu doživljava veliku ekspanziju, konkurencija postaje sve oštrija, ali se čini da svako uspeva da pronađe svoje mesto.  

Koliko je marketing unosan biznis u Srbiji?

– Ima mnogo, mnogo unosnijih biznisa. Marketing se kao ozbiljan biznis u Srbiji profilisao još početkom devedesetih, odnosno, možda i koju godinu ranije. Veliki razvoj je krenuo u poslednjih pet-šet godina, što pokazuje, i preko te oblasti, da se stvari u ovoj zemlji menjaju. Ono u čemu se, možda, marketing izdvaja od drugih profesija jeste da ste stalno u nekom izazovu, stalno na nekoj vrsti novog početka.

Cela filozofija prodaje povezana je sa činom oglašavanja. Ne možeš da proizvedeš, a da ne oglasiš. Podrazumeva se da treba informisati kupca o tome šta gde treba da kupi i koliko to košta, kao što se podrazumeva da bez putokaza nema puta, jer onda niko ne bi znao kuda ide.

Moto je, znači, kreacija?

– Ja sam u svetu biznisa neka vrsta Robinsona Krusoa, čiji je brod doplovio iz jedne potpuno druge kulture, a ni ostrvo, kasnije ću saznati, nije pusto. Ja posao shvatam kao obilazak ostrva. Prethodnih nekoliko meseci sam se bavio političkim marketingom i kad sam to priveo kraju, rekao sam tim ljudima: „Ja sam ovo ostrvo obišao, upoznao ga, na njemu sam nešto i radio i sada bih otišao na druga mesta“. Moj moto je, dakle, da upoznajem novo i novo. Neki ljudi putuju da bi upoznali što više, a ja se upoznajem sa mnogo, mnogo ljudi, različitih provenijencija, različitih kultura i različitih obrazovanja, da bih saznao šta sve ima na ovom svetu, šta još nisam uspeo da upoznam.

Opširnije u štampanom izdanju