Многе мере аграрне политике су краткорочне и непримерене вишегодишњим циклусима пољопривредне производње. Сточари, ратари, воћари у сталној су игри жмурке са државом која им не пружа осећај сигурности и поверења

проф. др Миладин М. Шеварлић

Колики су стварни потенцијали Србије у производњи хране, имамо ли задовољавајућу стратегију пољопривреде или смо све више зависни од увоза, ко и где греши у спровођењу закона који регулишу ову изузетно важну област привреде и живота уопште, за Економетар говори проф. др Миладин М. Шеварлић, шеф Катедре економије пољопривреде и тржишта Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и председник Друштва аграрних економиста Србије. Наш саговорник је, такође, председник Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије, као и председник Задружног покрета.

– Пољопривреда и село у Србији деценијама су били запостављени у плановима и програмима привредног и друштвеног развоја наше земље. У последње две деценије транзиције дошли су до изражаја веома неповољни периоди за ову егзистенцијално важну делатност привређивања. Први је био у време хиперинфлације, од 1992. до 1994. године, а други, као вид буџетске „еутаназије“, у периоду 2009/2011. година. Посебно забрињава садашњи однос према пољопривреди и селу због скорог истека тзв. Прелазног трговинског споразума Србије са ЕУ, будући да је већ две деценије очигледно одсуство иоле значајнијих инвестиционих улагања. То може да изазове катастрофалне последице које би за две године Србију, као ресурсно потенцијално аграрну земљу, претвориле у трајно увозно зависну, када је реч о пољопривредно-прехрамбеним производима – истиче др Шеварлић.

Наш саговорник наглашава да се то посебно односи на сточарску производњу која од почетака српске државе, из доба цара Душана, Немањића, преко кнеза Милоша Обреновића, па и социјалистичке економије, никада није имала тако мизерно учешће од свега 28,3 одсто укупне вредности пољопривредне производње, како указују подаци из 2010. године.

Опширније у штампаном издању