Добро је познато колико је сивило социјалистичког економског живота, својевремено, депримирало грађане и привреднике.
Данијел Цвијетићанин
Слике оскудица, несташица и опште уравниловке, командни начин управљања (из партијских комитета), једноумље и лицемерно заклањање иза “самоуправних” одлука и неразумљивих политичких фраза, нису још избледеле из сећања јавности. Као што није заборављена силна и готово једнодушна жеља за променама и успостављањем тржишног модела, у којем ће најпредузимљивији и најспособнији, на срећу свих осталих, концентрисати управљање капиталом у својим рукама и тако допринети општем благостању.
Нису само холивудски пропагандни филмови покушавали да нас убеде да је капиталистички модел ефикаснији и бољи. Стварност је била још уверљивија. Довољно је било отићи до Трста (ту, одмах преко “гране”) па својим очима видети колико су излози богатији, путеви, железнице и фасаде зграда лепши и уређенији, а народ некако задовољнији. (Случајеви Колумбије или Боливије нису тада разматрани).
Транзиција је у Србији дочекана са истинским одушевљењем и великим очекивањима. Истина, “грана” је сада ближа, али је и овде шаренило излога и побољшање саобраћајне инфраструктуре обрадовало милионе потрошача. Већина оскудева једино у новцу, а ко има новац, скоро да му је све доступно. Не би се могло рећи да су наде изневерене али су, ипак, многи транзицију доживели као “време чуда”.
Највеће чуђење изазвало је сазнање ко су “најпредузимљивији” и “најспособнији” и на који су се начин те њихове врлине испољиле. У дубини своје (колективистичке) свести свако се надао да спада у групу “одабраних”. Никоме није сметало сазнање да ће стотинак породица поседовати сав капитал којим Србија располаже, све док је постојала вероватноћа да се и његова породица, бар неким огранком, ослања на то “тврдо језгро”. Знало се (не само из каубојских филмова) да се капитализам, нарочито у почетним фазама, ослања на грубост, безобзирност и насиље најлукавијих, али се огроман број надао да ће у тој игри “надмудрити” остале. Успело је, ипак, само неколицини. Остали су се присетили егалитаристичких парола из не тако давне прошлости, позивају на “оправдане разлике”, а потајно се надају поновној прерасподели плена. Отприлике – добро је да се капитал концентрише, али мора да дође у “праве руке”.
И опет се (по ко зна који пут у Србији) наставља игра лопова и жандара, која може да траје вековима. Све док се, уместо закона топуза, не успостави, какавтакав правни поредак. У међувремену ће Србија и даље бити “земља чуда” са необичним приватизацијама (и још необичнијим “преузимањима”), чудним асиметријама у пословном одлучивању (“што је дозвољено Мики, није дозвољено Јови”), чудним односом према корупцији и најчуднијим (противречним) ставовима према јавном сектору (здравство, школство, безбедност, пензиони фондови…)
Можда је потиштеност и апатија грађана највеће чудо, пошто су они баш ово желели.
За “Економетар” пише: Данијел Цвјетићанин, Универзитет БК
У овом броју још и …
- Сложно до “Развитка”
- Контролисани млечни пут
- Луксуз на старом аеродрому
- Италијанска мортадела из Јагодине
- Приватизација хотела без стратегије
- Харизма је загонетка
- Раст берзанских индекса
- Евро узвраћа ударац
- Потребно повољније опорезивање
- Следећи број Економетра излази 21. фебруара 2016.
