Требало би, попут онога што је већ давно учинила Данска, утврдити који су то пољопривредни производи које је потребно форсирати а стратешки се могу повезати, што подразумева и специјализацију која би донела више приносе и ниже трошкове

Жаклина Стојановић

И да нисмо на путу европских интеграција, а поготову што јесмо, у причама о ономе шта треба унапредити у домаћем агросистему морало би се поћи од неколико важних ствари, међусобно повезаних. Требало би, попут оног што је већ давно учинила Данска, утврдити који су то производи које је потребно форсирати а стратешки се могу повезати. То подразумева и специјализацију, јер су неки региони једноставно погоднији за одређену врсту пољопривредних производа, па ће то донети више приносе и ниже трошкове по јединици улагања. Приликом одабира чему дати предност, на првом месту се мора водити рачуна о могућностима реализације на тржишту. А то значи да пољопривредник мора бити и конкурентан. На то ће га терати и сам процес либерализације трговине пољопривредним производима. Зато је важно да се брже настави са структурним прилагођавањем у агропривреди уз истовремено реформисање домаће подршке овом сектору – истиче у разговору за Економетар др Жаклина Стојановић, ванредни професор на београдском Економском факултету.

Колико је домаћа пољопривреда одмакла у сопственом структурном прилагођавању?

Доста је учињено, али је то још увек недовољно. Генерално бих оценила да су структурне реформе у овом сектору усмерене на јачање породичног фармерства, што је добро, али су то пратила недовољно адекватна решења за друштвени и државни сектор агропривреде. Према статистици, у Србији постоји 778.000 индивидуалних пољопривредника. Од тога је у Регистар пољопривредних газдинстава, који је основало ресорно Министарство пољопривреде, досад уписано око 400-450 хиљада. А од њих статус чисто комерцијално усмерених има тек сваки десети. То показује да капацитет оваквих тржишно оријентисаних играча није довољан да у кратком року надокнади очекивани пад пољопривредне производње који настаје као последица потпуног запостављања великих агробизнис система. Регионално посматрано, у структурном прилагођавању највише се одмакло у Војводини, дакле у северном делу земље, а знатно мање у њеном јужном делу.

Где видите решење за велика предузећа која нису потпуно пропала?

Најпре бих рекла да је дефинитивно иза нас прошло време тзв. командног система и великих дотација државе некадашњим великим комбинатима. Оно што је могуће јесте наћи им стратешког партнера, с тим што се претходно мора видети шта бива са државним земљиштем. Тај приступ би могао да се примени рецимо код ПКБ-Београд, чији је покушај продаје прошао готово незапажено. Колико ја знам, ПКБ обухвата и око 26.000 хектара земљишта од чега је свега око 5.000 у власништву овог комбината а све остало је државно. Не чуди онда ни незаинтересованост за његову куповину, уз проблеме које има. Зато би се том неком будућем стратешком партнеру могло дати право пречег закупа земљишта, уз одговарајућу накнаду држави. Друга варијанта је да се овај комбинат подели у више мањих јединица и обави трансформација једног по једног дела.

Опширније у штампаном издању