Овогодишњи раст индустријске производње је свакако добродошао, мада је у доброј мери за то заслужан висок увоз сировина и репроматеријала

Иако се доста тога променило, стање у привреди Србије је и даље тешко. Инфлација на годишњем нивоу износи преко 13 одсто и мада званичници најављују њен спуст до једноцифрене, чини се да су веће шансе да она буде знатно изнад 10 одсто. Тиме би Србија поново била европски рекордер у висини инфлације. Узрок даљег раста инфлације може бити скупља нафта на светском тржишту, а то аутоматски значи и раст цена природног гаса и других енергената. Затим, због нешто слабијег рода у пољопривреди, очекујем и раст цена пољопривредно-прехрамбених производа. Вреди, наравно, истаћи пораст индустријске производње који је свакако добродошао, мада га је у доброј мери погурао висок увоз сировина и репроматеријала. Али, раст увоза је створио спољнотрговински дефицит: за седам месеци дефицит износи 3,8 милијарди долара, а сви су изгледи да ће до краја ове године прећи 6,5 милијарди долара.

Посебна прича је спољни дуг који је само у првој половини године нарастао за 2,5 милијарди долара. Највећи део тога су краткорочни кредити банака. Али, пошто је у овом периоду на име главнице отплаћено 624 милиона долара, може се рећи да је спољни дуг нарастао за око две милијарде долара, подижући његов укупан салдо на око 18 милијарди долара.

Одлив мозгова

У развијеном свету је већ одавно схваћено да раст конкурентности и успешан привредни развој све мање зависе од физичког капитала а све више од технологије и знања уопште. О томе се код нас не води довољно рачуна, судећи по односу према научноистраживачком раду, оцењује др Ковачевић. У вези с тим, он подсећа да овакве институције једва преживљавају а да их је у привреди све мање. О томе сведоче и подаци Светског економског форума по којима се Србија са Црном Гором по релативном односу издатака за истраживање и развој у предузећима налази на 92. месту, а по стању интелектуалне својине чак на 110. месту на ранг-листи од 117 земаља.
Посебна прича је одлив мозгова који је у протеклих петнаестак година добио забрињавајуће размере. Иако је тај процес нешто успорен, Србија је лане била чак на 113. месту већ споменуте листе. Колико је младих образованих људи отишло у свет може се посредно закључити из податка да је за десет година – од 1995. до 2005 – у САД, Канаду и Аустралију отишло укупно око 82.000 људи. Од тог броја 12 одсто чине млади са завршеним факултетом.

Девизне резерве

– Хваљење високим девизним резервама имало би смисла да се њихов раст заснива на бржем расту извоза од увоза. Међутим, код нас оне расту по основу додатног задуживања у иностранству, све већих депозита које пословне банке морају издвајати од продаје предузећа иностраним купцима, прилива дознака, нове девизне штедње и сличног. Дакле, сама структура ових резерви је врло неповољна и у њој има и дугова државе према ММФ, банкама и становништву. Отуд се може рећи да је добро што су оне високе и теже 8,8 милијарди евра, односно 11,3 милијарде долара, али је спорна њихова структура, оцењује др Ковачевић.

Ово су само неке од оцена проф. др Млађена Ковачевића, саветника у Институту за међународну политику и привреду, који у интервјуу за Економетар анализира спољнотрговинске резултате, стављајући их и у контекст новог задуживања у иностранству. Иако су сада девизне резерве велике и дуг се уредно сервисира, а најављују се и неке раније отплате, проблем може настати за две-три године кад се прода све што вреди, а дође време знатно већих рата и од оних које су пројектовали стручњаци ММФ-а.

Услуге подбациле

Како оцењујете спољнотрговинску размену у протеклом делу године?

– Укупна спољнотрговинска размена осетно је повећана у првој половини године: изражено у еврима за око 26 одсто, а у доларима 23 одсто што је, начелно говорећи, позитивно. Пораст доларске вредности извоза робе од преко 22,6 одсто је такође вредан похвале, поготово ако се зна да је политика потцењене вредности страних валута, а посебно долара, знатно смањила мотивисаност за пласман наших производа у свет. Негативно је то што је робни увоз, након прошлогодишњег смањења, поново повећан – за преко 23 одсто, што је, с обзиром на његов иначе висок раст, имало за последицу пораст спољнотрговинског дефицита. Према подацима за седам месеци дефицит је тежио 3,1 милијарду евра, односно 3,8 милијарди долара.

Дакле, може се рећи да ту нема неких битнијих промена које би значиле висок и стабилан раст извоза, смањење увоза и самим тим и спољнотрговинског дефицита.

Извоз у овој години, ипак, динамично расте. Да ли је тај раст одржив?

– То се сада не може са сигурношћу знати јер има доста оног „али”. Наиме, извоз робе јесте порастао али зато имамо слаб салдо код услуга. У првој половини године извоз услуга повећан је свега 12,7 одсто, а увоз у сектору услуга 20,1 одсто, тако да је ту остварен дефицит од око 32 милиона долара. Сам пораст робног извоза последица је низа фактора, а пре свега чињенице да се он, у условима екстремно прецењене вредности динара, све више заснива на увозним сировинама и материјалима.

Симболична гринфилд улагања

– Иако се често говори о гринфилд улагањима као о насушној потреби Србије, њих има само у симболичним износима, па нас отуд и нема на светској мапи оваквих улагања. А нама су потребне пре свега оне гринфилд инвестиције које су извозно оријентисане и које у већој мери користе домаће инпуте. Досад су стизале оне које су увозно оријентисане, као што су Меркатор, Метро или рецимо Верополус, оцењује др Ковачевић.

Уз то, Србија је имала и лане и у овој години солидне климатске услове за пољопривреду. То је, уз динамичан раст увоза примарних пољопривредних производа, омогућило пораст извоза читавог низа пољопривредно-прехрамбених производа. Повластице које је Србија добила од ЕУ за извоз текстилних производа допринеле су постепеном опоравку дела ове индустрије и њеног извоза. И споразум о слободној трговини са земљама Југоисточне Европе поспешио је такође раст извоза у те земље.

Све ово не даје за право министру финансија и гувернеру НБС кад кажу да валутни курс не утиче на извоз јер то, једноставно, није тачно.

Где је то видљиво?

– Веома је видљиво да политика прецењеног динара тешко погађа пре свега тзв. нето извознике, односно предузећа која више извозе него што увозе, јер је већина њих по том основу имала губитке. Неки од њих све више се претварају у нето увознике или се гасе. На пример, главни разлог огромних проблема малинара јесте врло ниска вредност евра, па из продајне цене малина не могу да покрију трошкове производње. Отуда се смањује производња и извоз малина из Србије, што је заиста штета јер је реч о производу који је прокрчио сопствени пут у свет.

Курс диже увоз

Након прошлогодишњег сма­ње­ња увоз поново расте. Шта очекујете до краја године?

– Стицајем околности лане је робни увоз нешто смањен, али је зато увоз услуга знатно повећан. У овој години, робни увоз је знатно повећан – у доларима за преко 23 одсто, а у еврима за преко 26 одсто, при расту увоза услуга за преко 20 посто. Ако се до краја године настави са политиком прецењене вредности динара, ценовна конкурентност увозних производа биће додатно повећана, што ће неминовно довести до већег увоза. То ће, наравно, имати додатне негативне ефекте на домаћу производњу.

Увозе да би извозили

– Довољно је погледати статистичке податке па видети да у извозу доминирају црна и обојена металургија, хемијска индустрија, индустрија гума, текстилци и неки мање важни сектори који своју производњу заснивају на увозним сировинама и материјалима. Није добро што већина тих предузећа има већи увоз од извоза или су они на сличном нивоу. Ту се јавља проблем врло ниског нето девизног ефекта који се остварује. Расту домаћег извоза погодовало је и то што су домаћи извозници сировина били ценовно конкурентни у условима кад су на светском тржишту цене расле.

Симболична корист

– Стицајем разних неповољних околности домаћа предузећа имају са иностраним партнерима врло мало уговора који се односе на више и сложеније облике сарадње. Још током 90-их година драстично је смањен број уговора о дугорочној производној сарадњи. Зато их је у протеклих пет и по година било врло мало. Тако је, рецимо, у 2005. извоз по основу овог облика сарадње вредео свега 3,1 милион долара, што је испод једног промила, док је увоз био око шест милиона, тек нешто преко пола промила. Домаћа предузећа симболично користе домаће и стране слободне експортно оријентисане зоне, па је лане из таквих зона остварен извоз вредан свега 83,5 милиона долара, што чини само 1,8 одсто вредности робног увоза у тој години, каже др Млађен Ковачевић.

Спољнотрговински дефицит сада износи 3,8 милијарди долара. Какав се салдо може очекивати до краја године?

– Ако се настави са досадашњом политиком валутног курса, до краја текуће године спољнотрговински дефицит може прећи 6,5 милијарди долара. То би значило његово учешће у бруто домаћем производу од 25 одсто, што је врло високо и у дужем року неодрживо. Србија ће ове године први пут, после низа година, забележити и дефицит у размени услуга. На пример, у 1990. години имали смо суфицит од готово милијарду долара. Или, рецимо, у 2001. години суфицит у размени услуга са иностранством износио је 441 милион тадашњих знатно вреднијих долара.

Споменули сте да спољни дуг расте. Како коментаришете оцену министра финансија да је Србија сада средње задужена земља и да ће ускоро имати релативно низак ниво дуга?

– Ту се потпуно игноришу спољни дугови предузећа и банака и оперише само са државним зајмовима. Они јесу знатно смањени и то захваљујући отпису дуга Париском и Лондонском клубу од око 4,7 милијарди долара. Али, не може се игнорисати чињеница да је крајем прошле године укупан спољни дуг био 15,5 милијарди долара наспрам 10,8 милијарди с краја 2000. године. У овој години је наставио да расте па је само у првих шест месеци узето нових кредита преко 2,5 милијарди долара, тако да укупан дуг достиже готово 18 милијарди долара.

Иначе, у високозадужене земље, по критеријумима Светске банке, сврстава се она земља чији је укупан спољни дуг (и државни и приватни) на крају календарске године, већи 2,5 пута од оствареног извоза робе и услуга. Србија је лане по том критеријуму била високозадужена земља јер је тај однос био 2,5. У текућој години извоз релативно динамично расте, али и износ спољног дуга такође расте динамично и мале су шансе, готово теоријске, да Србија брзо изађе из статуса високозадужене земље.

Враћање дугова

– Што се тиче неких изјава о томе да би спољни дуг брзо могао бити смањен за око 3,5 милијарди долара, ту је аргументација крајње конфузна. При томе се, изгледа, претпоставља да новог задужења неће бити, што је чиста фантастика. Биће добро ако спољни дуг буде растао споријим темпом од досадашњег. Ако се настави његово повећање и у другом делу године, а по свој прилици хоће, спољни дуг ће достићи и 19 милијарди долара. У сваком случају, Србија ће у 2006. остати у групи високозадужених земаља. Тако, нажалост, стоје ствари, а министар финансија, оне који кажу да би Србија могла упасти у дужничку кризу назива „бабама врачарама”. Истина је да Србија неће упасти у ту кризу док има шта да продаје и све док се буде додатно више задуживала него што плаћа доспеле ануитете. Сада су продати Мобтел и Хемофарм. У плану је продаја Панонске и Војвођанске банке, ДДОР-а Нови Сад и неких других осигуравајућих кућа а добри су изгледи да ће ускоро на ред доћи и део НИС-а.

Проблем може настати за две-три године кад се прода све што вреди, кад дођу на ред знатно веће рате од ових садашњих, кад дефицит додатно нарасте или инострани кредитори почну да заврћу славине. Тада се може заоштрити проблем спољне ликвидности земље и одрживости спољног дуга. Уосталом, треба се подсетити да су стручњаци ММФ-а средином прошле године проценили да ће спољни дуг Србије и Црне Горе у 2008. премашити 17 милијарди долара. Нама се то догодило већ у овој 2006. и то уз знатно веће „прекорачење” па ће за отплату морати да се издвоји више него што су стручњаци Фонда израчунали. Наиме, према њиховој пројекцији, у 2007. години Србија и Црна Гора морале би да обезбеде око 2,5 милијарди долара а у 2008. већ три милијарде долара на име доспелих рата. У 2009. рата би била 3,5 милијарди долара а у 2010. години 3,8 милијарди долара.

Пошто се узимају нови краткорочни кредити, јасно је да ће наше годишње обавезе бити веће од оних које су стручњаци ММФ-а пројектовали. Како ће се, онда, обезбедити толики износи девиза ако извоз настави да расте спорије од увоза, уз позамашан дефицит?! При томе, подсетићу да се и даље исплаћују обавезе по основу старе девизне штедње и да тек предстоји обештећење грађана који након доношења закона о денационализацији стичу право надокнаде.

Убрзати реформе

Јасно је да без врло динамичног извоза неће бити могуће сервисирање спољног дуга. Како повећати извоз и његову конкурентност?

– Нема дилеме да је за нас веома битно повећати сада ниску конкурентност домаће привреде. Ту бих издвојио само неколико ствари. Србија мора завршити започете структурне реформе, које иду споро, а то посебно важи за велики и неефикасан јавни сектор. При продаји предузећа треба максимално водити рачуна о способностима купца као и о томе да ли су обећања реална како касније не би било немилих „изненађења”. Кад год се говори о толико потребним инвестицијама, а поготову о оним „гринфилд”, у фокусу треба да буде све оно од чега зависи њихов интензитет у једној земљи – да ли је она правна држава, да ли је судска власт независна, какав је квалитет закона, а посебно оних који регулишу привредни живот. Разлике међу државама у тој области утичу на разлике у конкурентности привреда, па самим тим и на ниво и динамику извоза. Нажалост, Србија је у том домену у инфериорном положају. Рецимо, ефикасност нашег правног система је врло ниска, и по анализи Светског економског форума, Србија се у 2005. години налазила тек на 88. месту. И овде морам да споменем курс. Ако се у дугом року форсира политика прецењене вредности националне валуте, она за последицу има спор напредак, па и пад конкурентности привреде. То се после 2000. године и код нас дешава. И зато је напуштање такве политике један од битних услова раста конкурентности.

Катарина Секулић