Већ у раном добу живота млад човек мора да бира један од два следећа пута: или да води пријатан живот пун задовољства или да постигне што већи успех у свом раду

Већ у раном добу живота млад човек мора бити начисто с тим који пут бира од следећа два:

• или да води пријатан и пун задовољства живот,

• или да постигне што већи успех у свом раду.

Он има између оба само да бира, али не може ни у ком случају обоје да споји.
Ја лично, имао сам много више задовољства у развоју индустрије него ли ма у чему другом. Нас Американце називају често нацијом материјалиста, а у извесном смислу ми то и јесмо. Штавише, ја се поносим тиме што сам син једне материјалистичке нације. Најлепши и најпоноснији споменик, о коме бих могао да сањам, били би бескрајни радови фабричких димњака, који би доказивали индустријски напредак моје отаџбине. Зато треба, по моме мишљењу, да поштујемо и храбримо, да подстичемо и ширимо свако образовање које је кадро да помогне индустријско и привредно напредовање једне нације.

Али ово можемо само онда ако имамо правилан појам о томе шта реч ”образовање” управо значи. Највише је оно образовање које човека оспособљава да нешто створи, а у овом случају је свеједно, какав облик дајемо овој врсти образовања. Морамо научити да ценимо човека по оне шта је кадар да да. Ја имам према младом раднику, који вешто уме да подеси вентил, исто поштовање које осећам према неком славном хирургу који уме један компликован прелом костију да лечи по свим правилима лекарске вештине. И један и други су марљиво научили своју област рада и савршено њоме владају.

Ја сам увек заступао и проповедао ово гледиште, и то не само од рата наовамо, већ одавно пре рата. Увек сам имао осећање, и то непоколебљиво осећање, да су најврлији грађани једне нације они који стварају велика конструктивна дела, развијају нове индустрије и тако хиљадама радника прибављају посла, и то уз наднице које људима омогућавају да себе и своје породице издржавају пристојно и са конфором који остаје у разумним границама.