Искуства западних економија, које служе за углед осталом свету, показала су да се у долазећој кризи најпре морало дати (и дато је) онима који су најбогатији, тј. онима који су својим срљањем у ризик, да би брже повећали своје богатство – изазвали светску кризу.
Данијел Цвијетићанин
Обичан свет тешко разуме овај парадокс, све до тренутка када се велики газда, власник компаније и вишеструки милијардер, не појави на ТВ екрану да би (тужног лица) саопштио да, уколико не добије државне субвенције, мора да стави катанац на фирму и отпусти раднике (некада чак и десетине хиљада). Можда ово и није парадокс, него само унутрашња логика капитализма, која нашој јавности до сада није била позната?
Економисти знају да када се каже „држава је дала“ то истовремено значи „држава је узела“. Већина грађана, изгледа, не мисли тако. Као да су многи уверени да постоји економски перпетуум мобиле, тј. да могу од државе добити, а да нико други тиме не буде оштећен. Такав механизам, нажалост, не постоји. Када би та основна економска истина била боље позната, верујем да би многи осећали стид када од државе траже субвенције (нпр. за рок-ен-рол) ако знају да је новац, који се њима даје, силом одузет од земљорадника, занатлија и индустријских радника (или се пак уштедело на здравству, школству или социјалном старању). Најжалосније је што политичари, нарочито у предизборним периодима, подржавају ову економску илузију, а њихова обећања, којима одушевљавају бираче, изазивају страх познавалаца економске струке.
У овим данима и наша влада непрекидно истиче потребу да својим „мерама“ одржи постојећа радна места и спречи отпуштање запослених. Једна од првих мера је субвенционисање великих (приватних) компанија, посебно оних које су инвестирале преко граница својих реалних финансијских могућности. Дају им се субвенције да не би отпустиле хиљаде радника. Влада је такође (преко министарстава економије и правде) апеловала да судска и извршна власт зажмуре при изрицању и извршењу пресуда које би отежале положај ових компанија. А зашто? Па, опет да би се сачувала радна места за хиљаде запослених. При том се заборавља да правна несигурност делује разорније од светске кризе на број нових (али и постојећих) радних места.
Банке (и оне са страним капиталом) такође ће моћи да рачунају на државну помоћ. Зашто оне? Зар нису спремне да поднесу ризик сопствених пласмана? Нису. А ако би банкротирале, ланчана реакција би довела до ликвидације многих предузећа и губитка хиљада радних места. То наша социјално одговорна власт не може да дозволи.
Сећамо се колико су наши министри (признати светски прваци) били поносни на низак удео државног дуга у укупној спољној задужености. И са колико су презира одбацивали упозорења да и приватни дугови иностранству утичу на степен задужености земље. Данас те исте шампионе слушамо како говоре о потреби да држава субвенционише сервисирање приватних иностраних кредита (које су углавном генерисале банке са страним капиталом). А зашто? Па опет зато да би се сачувала радна места за хиљаде наших суграђана.
Субвенционисање увоза – једнострана примена ССП-а (права благодет за потрошаче луксузне увозне робе), субвенционисање извоза – опет хиљаде запослених… Ох, колико само наша држава има идеја, али и брига… А прихода, због смањених привредних активности, све мање. Зато ће порези морати да порасту, а такође и спољни дуг, па ће и сервисирање овог дуга поскупети. Терет пореских обвезника знатно ће се повећати, а то је најбољи начин да се до краја паралише привредна активност (и предузетништво) и спречи запошљавање хиљада и хиљада радника. Питање је како (и када) привреда може да се извуче из кризе – упркос мерама владе?
Опширније у штампаном издању
