Милена Никетић купује готове свилене мараме код трговаца који овај материјал увозе на велико из Бангкока или Кине, а потом их „освежава“ бојама набављеним у Немачкој

Иако јој је до пензије остало још три године, Милена Никетић из Београда већ сада зна како ће проводити пензионерске дане. Досадно јој сигурно неће бити. На- против. Имаће само више времена да се посвети ономе што највише воли – осли- кавању свилених марама, хаљина од срп- ског платна, шалова, пешкира, капа, за- веса, огрлица…

Ова самоука уметница може се сва- ког викенда видети у „Улици отвореног срца“, како зову пролаз код Безистана у центру Београда, где заједно са својим колегама излаже и продаје рукотвори- не. Мараме дугиних боја, осликане су цвећем, лишћем, птицама, орнаментима, мотивима из природе за које Милена има оштро око.

– Одувек сам волела да цртам, а онда сам решила да хартију, каменчиће и кар-
тон заменим свилом и српским платном и почнем да их осликавам. Требало је времена да овладам посебном техником цртања тканине, па сам помоћ потражи- ла у удружењу „Касија“, а касније се уч- ланила у „Архаик“. Захваљујући њима данас нема материјала који не могу ук- расити бојом, али тако да она остане Милена Никетић постојана и после много прања и ноше- ња, прича Милена.
Данас углавном купује готове свилене мараме код трговаца који овај материјал увозе на велико из Бангкока или Кине, а потом их „освежава“ бојама набавље- ним у Немачкој. Већ после пет до шест сати цртања марама је спремна да „обгр- ли“ женски врат и буде оригинални мод- ни детаљ.
– Четкицом натопљеном бојама боц- кам по свили и тако правим слику. Бит- но је да се боје не преливају. Све се ради такозваним бубрећим бојама које, када се нанесу и осуше на тканини, под пр- стом изгледају као мала испупчења. То мора бити тако, јер се свила не оцрта- ва у току ткања, већ накнадно. После бојења и сушења свака марама мора да се препегла. Тиме се ставља „печат“ да ће уникатни мотиви на марами оста- ти постојани баш као да је свила боје- на у току израде, објашњава Милена Никетић.

Ових зимских дана у понуди су, поред марама, и шалови, рукавице, али и на- кит од свиле – огрлице и минђуше раз- них боја. По наруџбини, Милена осли- кава и завесе и ма колико их је до сада „оплеменила“ бојом, свака је увек била другачија.

– Када сам схватила да жене уз ослика- не ешарпе траже и огрлице или минђуше са мотивом који би им се слагао, решила сам да пробам да правим и огрлице. Реч је о најобичнијим нанизаним дрвеним куглицама које потом обмотавам осли- каном свилом – прича Милена.
На исти начин прави и минђуше и ос- ликава старо српско платно и пешкире.

– Поента је да детаљи на свили буду различити, оригинални и уникатни. Свилене минђуше и огрлице је мало ко пре мене радио, тако да су биле право из- ненађење за лепши пол – каже Милена и додаје да ту нема тако велике зараде, али да јој је и то чиме допуни кућни буџет до- вољно јак разлог да настави да ради оно што стварно воли.
Да не ужива толико док ово ради, одавно би, каже, дигла руке, јер у кон- куренцији јефтине кинеске робе, мало ко нађе рачуницу да купује материјал и боје и троши време на детаље. Али, она је, каже, имала среће што Кинези осим свилених марама нису имали осликане свилене мараме, а ни накит. Тако да им је „доскочила“.