Obilaskom unutrašnjosti Srbije, odnosno etno sela koja niču kao pečurke posle kiše (od Rajskih Konaka do Drvengrada i salaša na severu Bačke), iz razgovora sa malim i srednjim privrednicima, izgleda da sve što mnogi priželjkuju jeste da nekako pronađu “strateškog partnera iz inostranstva”.
Strateški partner je valjda onaj naivni Nemac, ili još bolje Italijan, koji će dokapitalizacijom da im spasi blokiranu firmu, tj. pošalje “genge”, dobije manjinski deo vlasništva i ne meša se u posao.
Upuštanje u objašnjavanje da stvari ne funkcionišu baš tako, naročito ne posle finansijskog cunamija, zahtevalo bi ipak kraće predavanje o izvorima kapitala u korporativnim finansijama i transparentnosti poslovanja koje nijedan mali, srednji (a bogami i veći) privrednik u Srbiji nije spreman da sasluša.
Stoga, za čitaoce Magazina Biznis evo kratkog razmišljanja, u senci starog šljivika u srcu Šumadije.
Srpske kompanije, nažalost, nemaju skoro nikakvog izbora kod finansiranja sopstvenog poslovanja, naročito na dugi rok. Dakle, ne samo da nema stranca “strateškog partnera” koji će tek tako ući u ortački biznis u Srbiji, već ne postoje ni subordinirani krediti, nema “venture capital” niti “private equity” fondova koji bi prihvatili manjinski udeo. Takođe, korporativne obveznice su nezanimljive investitorima a nema na vidiku ni novih emisija firmi kotiranih na Beogradskoj berzi.
Opširnije u štampanom izdanju
