Докторка за шиваћом машином

Да би са синовима могла да уђе у посластичарницу кад год пожели, докторка Марија Томић напустила је посао начелника патологије и постала самоуки занатлија

doktorka-za-sivacom-masinomКада лекар специјалиста, патолог, после двадесетогодишњег школовања и 15 година бављења медицином, дигне руке од тога и седне за шиваћу машину, могло би се очекивати да је доживео бродолом. Докторка Марија Томић на ту констатaцију данас одмахује руком.

– Морала сам, каже, да ризикујем.

Наиме, када је др Марија Томић схватила да са платом патолога и звањем начелника не може са синовима да уђе у посластичарницу кад год пожели, закључила је да се посао патолога претворио у „скуп хоби“ који она себи више не може да приушти и решила је да под хитно промени делатност.

Пут до успеха

На питање шта би била њена порука свима који почињу данас, када је конкуренција већа него икада, одговара:
– Идеја, рад, таленат, упорност и обавезна доследност. Сваштарење уме да буде забавно, али га ником не бих препоручила. Одаберите оно што вам најбоље иде од руке и држите се тога, имајући увек на уму да се баш ту негде, у вашој близини, налази једна од радњи „све за 95“ – каже Марија.

Напустила је посао у Клиничко-болничком центру „Др Драгиша Мишовић“ у Београду у тренутку када је старији син имао пет година а млађи две, и сетила се да – уме да шије. Почела је да прави ранчеве, најпре од штофа а касније и од коже, као и ситну кожну галантерију. Кад то више није доносило довољну зараду, преоријентисала се на ткање шалова и израду накита. Доста тога је продала, понешто је поклонила и никада није зажалила што је напустила посао патолога.

– Била је то „неузвраћена љубав“, не само због смешно мале плате, него и због више него скромних услова за рад, уз осмех констатује Марија, у разговору за Економетар.

– Знала сам да у таквим условима рада никада нећу постати онолико добар патолог колико то захтева убрзани развој свих хируршких грана, па сам закључила да мојим одласком нико неће бити на великом губитку – каже Марија. – О годинама „потрошеним” на студирање медицине и специјализирање патологије, једноставно нисам желела да размишљам. Данас сам, на неки начин, опет у тој причи, али овај пут у много другачијој варијанти.

У импровизованој радионици „чекају” два разбоја и стара шиваћа машина „кајзерица”, испод чије папуче је изашло на десетине уникатних торби, шалова, кожних наруквица, каишева, привезака за кључеве…

– Пошто сам још у детињству волела да шијем и кришом учила занат од тетака у Подгорици, које су биле прави мајстори у шивењу, одлучила сам да управо тако зарадим новац у време када су нам уведене санкције. Не желим ни да се сећам шта су нам значиле те санкције, али како се каже – ко зна зашто је то добро. До тада нисам ни знала шта све умем, прича Марија.

Почетак на тезгама

Најпре је шила ранчеве од разнобојних тканина, које је продавала у Београду, на тезгама својих познаника у Булевару Револуције и Улици 27. марта. Ишли су „као алва”. Од прве серије успела је да заради две своје докторске плате.

– То ми је било довољно да наставим са шивењем. Још када је и један пријатељ, пошто их је видео, одмах наручио десетак ранаца за колегинице с посла, схватила сам да ја, ипак, имам „хлеб у рукама“ – каже Марија Томић.

Касније се преоријентисала на кожу. Правила је кожне торбе, ранчеве, футроле за наочаре, наруквице, привеске за кључеве…

И данас, Марија ради оно што највише воли – попут хрчка, упорно сакупља разне „драгоцености”, као што су лепа предива, интересантне перле, пластични калупи и шаблони за израду разних украса. Када заврши са кућним пословима, кад деца легну а муж се, како каже, „закуца” за телевизор, Марија прави перле и дугмад од посебне врсте пластелина, који, када се осуше, изгледају као да су од шареног камена.

Ту су и кутије пуне перли од стакла, камена, керамике и шкољки, које Марија углавном купује у продавницама кинеске робе и за које каже да су „непресушан извор сировина за креативне делатности свих врста”.

Торба за успомену

Иако пуног срца и данас ниже перле и показује торбе ручно ткане на разбоју који је за њу правио један од ретких мајстора старих заната, Марија се сећа и тешких тренутака. – Једног дана сам после даноноћног ткања торбе на којој су нанизане перле, изашла на Булевар. Није било пролазника који није застао и задивљено је гледао. Али када су на питање колико кошта добијали одговор 1.000 динара, „потенцијални“ купци су само продужили даље. Када сам схватила да свој труд, умеће, таленат, креативност и бдење над разбојем не могу да наплатим ни 1.000 динара, рекла сам себи: е, па нећеш је ни продавати.

И, заиста, и данас чува ту торбу и поносно је показује. Јер, каже, тешко је за очекивати да ће у поплави кинеских торбица од 100 или 200 динара наћи купца за своју од 1.000. Или, бар, није имала среће да наиђе на таквог купца.

Једноставно решење

Једна од формулација које Марија Томић сматра проверено тачним гласи да на свету постоје две врсте људи – они који налазе решења и они који налазе оправдања. Ово је поткрепила констатацијом да у нашој земљи има много незапослених људи, много талентованих дизајнера, фирми у области текстилне индустрије и економских експерата, а никоме још није пало на памет да уради један једноставан пројекат у коме би свако од поменутих добио своје „место под сунцем“.

Све што треба да се уради јесте да се на различитим локацијама у земљи отворе магацини у којима би био складиштен текстилни „отпад”, од кога би се затим, према идејном решењу талентованих дизајнера, израђивале крпаре које бисмо извозили широм света. – Некада је решење у једноставности – каже Марија.

Сања Илић

Podelite ovaj tekst: