Mislim da je to bilo onog istog dana kad je inaugurisana Vlada Mirka Cvetkovića. Predsednik Srbije i Demokratske stranke dao je veliki intervju „Večernjim novostima”. Tajming nije bio slučajan. Da se zna ko je premijer.

Piše: Ruža Ćirković

A ko vlada. Sem tog mučnog simboličnog utiska, taj će intervju ostati zapamćen i po prvom predsednikovom konstruktivnom bavljenju tajkunima. Ono je usledilo pošto su tajkuni pomogli da se ne formira Vlada Tome Nikolića, Vojislava Koštunice i Ivice Dačića. Tako smatra javnost.

U tom je intervjuu predsednik prvi put tajkunima obećao legalizaciju, a da oni zauzvrat učine neko veliko dobro društveno delo. Mnogima je predsednik tada zaličio na Vladimira Putina. Samo što Boris Tadić nikada nije bio KGB-ovac. A falio mu je, bogami, i njegov Mihail Hodorkovski. Hodorkovskog bi se još i našlo, ali KGB – iskustvo i sa tim povezano strahopoštovanje ne nalaze se tek tako. Olako. Tamo je Putin uhapsio Hodorkovskog. Sva sila demokratskih zapadnih zemalja, kojima je Hodorkovski bio otvoreno sklon, nije zbog toga htela da remeti svoje konstruktivne odnose sa silom u povratku, kakva je Rusija. Hodorkovski je ostao u zatvoru. Ostalim Putinovim tajkunima, poruka je bila jasna. Dobro delo saplitalo se o sledeće dobro delo. A o bavljenju politikom više nije bilo ni pomena. Sem kad bi te predsednik uputio na mesto gubernatora u neku nedođiju. Mesto ne moraš ni da vidiš, ali slanje para se podrazumeva. Gubernator je, pored sveg svog ostalog posla, bio i Roman Abramovič. Ali, čekovi stižu. Naš predsednik, dakle, nije Putin. Mada bi možda voleo da bude. Naši se tajkuni nisu uplašili. Pošto se nisu uplašili, nisu se ni odazvali.

Opširnije u štampanom izdanju