До краја ове године, најкасније до половине следеће (али свакако знатно пре нових парламентарних избора) држава ће, упркос противљењу доброг дела стручне јавности, продати Телеком Србије.
Данијел Цвијетићанин
За сада, то се једино поуздано зна. Држави је очајнички потребан новац и тешко подноси апстиненцију од иностраних прилива, од којих је постала опасно зависна.
Такође се са високом вероватноћом може предвидети да ће, неколико месеци после продаје, почети и прецизније утврђивање одговора на питање шта је продато и каква су права нових власника. Да ли је и подземна инфраструктура, на коју се ослањају многи телекомуникациони системи (и у коју се инвестирало готово стотину година), такође била предмет продаје, или је продато само право на њено коришћење? Вероватно ће се, у складу са искуствима продаје других великих система, накнадно утврђивати и како је изгледала права финансијска слика предузећа у тренутку ове трансакције.
Занимљиво је (да ли ова занимљивост забрињава?) да јавност није шире обавештена о томе да је група научних радника (углавном професора универзитета) упутила отворено писмо председнику Републике, у коме предлаже да држава објави одговоре на десетак њихових питања и тако озбиљније објасни разлоге за продају Телекома у овом тренутку. Писмо је објављено на сајту www.balkanmagazin.com. Колико ми је познато, до данас нису понуђени одговори. Као и обично, држава се брани ћутањем и багателисањем мишљења која нису у складу са њеним жељама.
Представници естаблишмента (и заговорници продаје) воле да понављају истину да се приватна својина, историјски, показала као супериоран облик, иако не искључују могућност да нови власник Телекома буде и корпорација у претежном власништву државе, али не наше. Заборављају на то да је приватна својина ефикасна једино када је заштићена чвршћим правним поретком од овог у Србији, где се не може увек поуздано утврдити шта је чије, па у тим питањима често арбитрирају страначке кабадахије и локалне силеџије.
Још је шаљивије што државни функционери воле да указују на слабости менаџмента и прекомерни број запослених у Телекому, због уплитања политичких странака у пословање, а нарочито у кадровска решења ове компаније. Страни власник (чак и ако то буде државна компанија) неће правити овакве грешке. Логика је: да бисмо се ослободили недовољно способних менаџера (наметнуле су их политичке странке) треба продати Телеком, а паре поверити држави. Лепо! А шта ако се неко запита како се, до сада, показала држава као продавац? Какве је цене постизала у досадашњим приватизационим подухватима? Какве је уговоре склапала са купцима и како су се они спроводили? И што је најважније: зашто је сав тај новац спискан у текућу потрошњу, а да на инфраструктури Србије милијарде пристиглих евра нису оставиле ни трага?
Да! Лако је наћи стотине добрих разлога против продаје Телекома, али сумњам да ико уме да одговори на питање: да ли је, и како, овај деструктивни подухват власти могуће спречити?
Опширније у штампаном издању
