Februarski snegovi su već daleko za nama, ali su ih oživeli martovski statistički izveštaji o rastu plata i padu proizvodnje.
Piše: Radojka Nikolić
Podaci su tu, crno na belo, ali razuman čovek teško može da poveruje. Industrijska proizvodnja u Srbiji u februaru bila je manja za 12,8 odsto, nego u istom mesecu prošle godine, a od proseka iz 2011. godine manja je za 20,2 odsto. Istovremeno, prosečna neto zarada u februaru iznosila je 40.003 dinara i za 9,2 odsto nominalno i 8,3 odsto realno veća je u odnosu na prosečnu zaradu iz januara. U čemu je stvar? Kako to može da pada proizvodnja a da zarade rastu?!
Da nije neka greška? Hajde, još jednom. Prvo, industrijska proizvodnja. U februaru ove godine zabeležen je najveći pad industrijske proizvodnje od 2000. godine. Desezonirani indeks industrijske proizvodnje niži je od proseka 2011. godine za 14,6 odsto i za 13 odsto je manji nego u januaru 2012. godine. Najveći pad proizvodnje od 16,1 odsto zabeležio je sektor prerađivačke industrije, zatim rudarstvo od 13,5 odsto, pa snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija od 2,8 odsto. Tako veliki, pa i nešto veći pad industrijske proizvodnje, izračunao je Stojan Stamenković, zabeležen je u poslednjih 30 godina samo tri puta: u junu 1992. kada su uvedene sankcije, u aprilu 1999. u vreme NATO bombardovanja i oktobru 2000. godine u vreme demokratskih promena u Srbiji. Dakle, nema sumnje, pad industrijske proizvodnje u februaru ove godine se dogodio.
A sad da vidimo plate. Na visok rast plata u februaru, u odnosu na januar, uticala su povećanja plata u dve oblasti – u sektoru snabdevanja električnom energijom, gasom i parom, gde su prosečne plate povećane sa 66.481 dinar na 75.981 dinar, kao i u sektoru zdravstvene delatnosti, gde je zabeležen skok plata sa 28.091 dinar na 42.551 dinar. Doduše, na porast prosečnih neto zarada uticao je i rast zarada kod proizvođača duvanskih proizvoda. Tamo su se januarske plate sa 34.549 dinara povećale na 75.976 dinara u februaru ove godine. U redu za „duvandžije“. To su privatne kompanije pa mogu svojim novcem da raspolažu kako hoće. Ali, Elektroprivreda je javno preduzeće, što znači da je budžet usko povezan sa državom, dok se zdravstvo direktno finansira iz budžeta. Kako onda može da se državni budžet manje puni jer ima manje priliva zbog pada proizvodnje, a da se povećavaju plate koje se isplaćuju iz budžeta?!
I dok još nismo došli sebi od ovako nelogične ekonomske računice, održan je jedan skup o perspektivama srpske poljoprivrede, koja je u ovim izborima posebno atraktivna tema, a u radu skupa učestvovala je i ambasadorka Danske Mete Kjuel Nilsen. Tako nam je ona rekla da je neverovatno da Srbija uvozi krompir iz Danske, kod tolikih obradivih površina koje poseduje. Danska, inače, zauzima površinu od 43.094 kilometra kvadratna (Srbija duplo više), proizvodi pet vrsta krompira (Srbija samo dva – beli i crveni) i Danska izvozi krompir a Srbija ne može dovoljno da ga proizvede ni za svoje potrebe?! Tom skupu nisu prisustvovali predstavnici Tajlanda, Kine i mnogih drugih zemalja, a da jesu i oni bi mogli da nas podsete da ne možemo da proizvedemo ni dovoljno crnog i belog luka, tikvica, kar ola, paradajza…
Ne, nismo protiv uvoza. Naprotiv, mi smo otvoreno tržište i normalno je da imamo intenzivnu spoljnotrgovinsku razmenu.
Ali, nelogično je da mi ne možemo u Srbiji da proizvedemo dovoljne količine nekih osnovnih poljoprivrednih proizvoda, makar samo za potrebe domaćeg tržišta.
Možda i ne treba tražiti logiku. Sa njom je isti problem kao i sa povećanim platama zaposlenima u Elektroprivredi i to za mesec u kojem smo najviše deviza potrošili upravo na uvoz struje, dok su trajala isključenja kompanijama koje su radile i dok je industrijska proizvodnja padala… Nema logike. Kao da su je odneli februarski snegovi.
Opširnije u štampanom izdanju
