Današnjim tekstom završavam petodelni opus koji zapravo obuhvata samo jedan jedini dan intenzivne dvonedeljne Leadership obuke koju organizuje američka Vlada za svoje službenike u Saveznom izvršnom institutu (Federal Executive Institute), Virginia, USA.

Ovaj program jedinstven je po tome što na vrlo konkretan i višestruko primenljiv način omogućava neposredno, iskustveno sticanje saznanja o sebi, ali isto tako i liderskih znanja i veština potrebnih svakom od nas za uspešan timski rad kako na poslu, tako i u porodici, sa prijateljima.

Bilo je već kasno popodne, posedali smo na travu, poprilično fizički i psihički iscrpljeni nakon čitavog dana u prirodi ispunjenog drugačijim zadacima od svih koje smo do tada doživeli. Antonio nas pušta da predahnemo i razmenimo misli, a sam za to vreme iz torbe vadi delove nečega što spaja u usku cev dugačku oko tri metra. Na naše pitanje šta je to, lakonski odgovara helijumska šipka. Posmatramo ga zainteresovano pitajući se šta li nam je sada smislio, hoće li opet biti neka vratolomija kao skok u provaliju, ili intelektualna provokacija kao sakupljanje školjki. Iznenada kao što je i počeo, Antonio završava sklapanje, zatvara torbu i moli nas za još malo pažnje. U rukama držeći očigledno veoma laganu šipku, objašnjava zadatak. Sve što se od nas ovoga puta traži jeste da svi zajedno, koristeći samo kažiprste svoje leve i desne ruke, spustimo štap na zemlju.

Stajemo jedni naspram drugih i Antonio nam postavlja štap na ispružene kažiprste. Podseća nas još jednom da u svakom trenutku moramo sa oba kažiprsta dodirivati štap i polako se izmiče. Pred našim očima tog trenutka počinje da se događa čudo. Štap, sam od sebe, počinje da se podiže polako, sve više, do naših glava i iznad u visinu, umesto ka zemlji, pružamo ruke ka nebu nastojeći da kažiprstima ostanemo u kontaktu sa štapom, oni niži propinju se na prste.

Opširnije u štampanom izdanju