Pre dvadesetak godina, dok je postojala statistika SFRJ, za merenje životnog standarda korišćene su dve kategorije: mesečna potrošačka korpa i minimum egzistencije. Prvu “korpu” su činile namirnice koje su optimalno potrebne domaćinstvu, dok su u “korpi” za minimum egzistencije bile namirnice sa kojima porodica može samo da preživi.
Piše: Radojka Nikolić
Minimum egzistencije je bio jednak polovini sume koja je potrebna za optimalnu potrošačku korpu. Tada je, mereno nemačkim markama, najčešće za “veliku korpu” bilo potrebno 500 maraka mesečno a za minimum egzistencije 250 maraka.
Kad se pomene da je neko u teškoj materijalnoj situaciji i da mora da štedi, obično je mogao da troši samo iz „korpe“ za minimum egzistencije. I tako sve dok se finansijski ne oporavi i dok mu se prihodi ne poprave pa može da troši više.
Sve do ovog najnovijeg rebalansa srpskog budžeta bila sam ubeđena da Srbija treba da bude na minimumu egzistencije. Naprosto zato što je ove 2012. godine u još većoj ekonomskoj krizi nego prošle godine, što ima javni dug od 15,3 milijarde evra, što ima velike deficite, što je izvoz dramatično manji, što je inflacija dvocifrena, što je industrijska proizvodnja u padu već nekoliko kvartala, što je nezaposlenost visoka, što BDP pada ispod nule, što budžet nema odakle da se puni pa se zaduživanje nastavlja. A kad je tako, onda valjda mora da i država bude na ”minimumu egzistencije” dok se kompletna ekonomija ne restrukturiše, dok se privreda ne oporavi i ne stignu veći prihodi. Međutim, kad je rebalans stigao, pokazuje se jedan novi, do sada nepoznat oblik štednje: uštediš 20 milijardi dinara a potrošiš 25 milijardi dinara! To se ne bi ni znalo da nije Fiskalni savet napravio preciznu računicu: bez rebalansa bi budžetski deficit ukupne države iznosio oko 216 milijardi dinara ili 6,5 odsto BDP-a, dok je ovim rebalansom povećan na 222 milijarde dinara ili na 6,7 odsto BDP-a.
Naše ekonomske vlasti su stvari predstavljale drugačije: ukida se oko 130 para skalnih nameta, ukidaju se skalne kase zanatlijama, olakšano je poslovanje preduzeća a i građanima će biti lakše jer će, naprimer, manje plaćati za registraciju automobila. Da država misli na najugroženije slojeve stanovništva dokaz je i 13. penzija, a da se štedi vidi se po tome što će se penzije povećati samo za dva odsto (umesto više od četiri odsto), te da će plate u javnom sektoru biti takođe povećane samo za dva odsto (umesto više od toga). Razumevanje države za teške društveno-ekonomske prilike ogleda se i u tome što neće biti otpuštanja u javnom sektoru, pa će čak i posle ukidanja nekih agencija, ljudi biti premešteni u druge državne službe dok kriza traje. Štedljivo i racionalno, posmatrano iz ugla kreatora ekonomske politike. Problem je samo u tome što se ne zna dokle će ova naša kriza trajati i što sama država nije sebe stavila na egzistencijalni minimum, kao što su mnogi građani to već uradili. Kako ocenjuje Fiskalni savet, rebalans budžeta, kao prvi korak za smanjenje troškova države, načinjen je u pogrešnom smeru. Kao u onom aforizmu: Hrabro napred u – provaliju.
Opširnije u štampanom izdanju
