Фебруар је месец у коме се у Србији често отварају полемике о девизном курсу. Курс, обично у првим месецима сваке године, покаже тежњу да расте.
Данијел Цвијетићанин
Можда зато што, после празничних (зимских) посета домовини земљака на „привременом“ раду у иностранству, НБС осећа потребу да слободније подигне ниво евра, не би ли зарадила неку сумицу на основу курсних разлика? Или зато што „домаће“ банке са страним капиталом, пошто су утврдиле своје скромне профите, журе да акумулирана средства пренесу у централе (посебно ове године), па на девизном тржишту повећавају тражњу за еврима и доларима?
Неки мисле да разлог може бити и тај што се у првој недељи марта, на бизнис форуму (Копаоник), састају представници владе и пословних људи – а увоз је, поред прерасподеле некретнина (и политике) највећи (легални) посао у Србији. Због тога се очекује да ће пословни људи на гувернера и владу повећати притисак на стабилност курса, који доприноси профитима увозника, док извознике (произвођаче) упућује у вечна ловишта. Предосећајући тај притисак и незајажљиву жељу пословног света за „стабилношћу“, гувернери НБС обично покушавају да у фебруару превентивно повећају девизни курс.
Свака држава у којој је увоз, на дужи рок, два пута већи од извоза мора да осети забринутост. Или бар жељу да размисли. У моделу слободног тржишта таква би ситуација била неодржива. Да ли би ико пристао да извози другоме робу, а да за узврат не добија ништа, осим обећања да ће, једнога дана, дуг бити враћен? Пристао би, ако види да је дужник способан да својим друштвеним богатством (ресурсима), уместо робом, у будућности намири повериоце! Али, зар би рационални увозник (дужник) пристао на аранжман у којем ће, касније (али пре него што мисли), остати без сопствених ресурса (нпр. острва, или шума, или вода…), зато што је годинама трошио задужујући се? Наравно да не би пристао. Осим уколико би „мудра“ држава то урадила уместо њега. Можда и у сарадњи са добронамерним повериоцима, којима је стало до високог животног стандарда грађана у држави која се задужује?
Висок дефицит у робној размени Србије одржава се на високом нивоу дуже од десет година. Стручњаке би требало да изненади што је, у таквим условима, курс страних валута (нпр. евра) остао релативно стабилан. Повећан је мање од два пута, док је општи ниво цена ушестостручен. Још више би требало да (пријатно) изненади чињеница да су у истом периоду девизне резерве значајно (изузетно значајно!) порасле. Притом, не постоје ограничења у куповини страних валута, као ни у увозу! Нажалост, магија ове „равнотеже“ нестаје када се узме у обзир драматично повећавање задужености свих сектора у иностранству, као и масовна продаја домаћих ресурса, не увек по повољним ценама. Све ово повећава, на економски „неприродан“ начин, понуду девиза, која се неће моћи обновити.
Када се дознаке „гастоса“ (и не само оне које иду банкарским каналима) не би третирале као поновљиви (редован) прилив, слика „равнотеже“ на девизном тржишту била би још суморнија. Чак и оне који не жале за већ добрим делом ликвидираним извозницима, морала би да забрине будућност привреде са битно редукованим ресурсима, нарочито када се имају у виду искуства са моћним иностраним стратешким партнерима.
Опширније у штампаном издању
